Intervju: Velimir Bata Živojinović, glumac

O tome šta je važno za vozača, kako je zaboravio na auto, a kako se trkao sa milicijom, zašto je prodao motocikl i što nije odbijao filmske uloge

 

Kad Valter vozi

Na početku da razjasnimo jednu staru zagonetku koja godinama muči ljubitelje istorijskih vozila ili što bi neki rekli oldtajmera, da li je Bata Živojinović, као jedan od glavnih likova, u filmu „Dr” koji je 1962. godine režirala Soja Jovanović, na osnovu istoimene komedije Branislava Nušića, zaista vozio „belu kadu” ili ne? Čuveni „štajer” iz 1921. godine, kome su zbog oblika karoserije u Beogradu dali takvo ime jer ih je podsećao na kadu, a zbog oblika hladnjaka zvali ga i „špic kiler”, nekoliko godina posle snimanja je nestao da bi se pojavio u muzeju u Gracu, gde se i danas nalazi. U prva dva minuta ove vesele igre „bela kada” je stalno u kadru i vidi se vozač, ali film je čudo jer nikada nisi siguran šta si zapravo video: ono što si video ili ono što je režiser želeo da vidiš. I ovog puta bilo je tako.

– Snimali smo zimi i stalno je padao sneg, pa je o automobilu, koji je zaista bio izuzetno redak i dragocen, vodio računa samo jedan čovek. On je bio i za volanom tokom snimanja – kaže Velimir Bata Živojinović živa legenda domaće kinematografije. Glumac poznat po tome da u poslu nije voleo dublere, pa je sam učestvovao u opasnim scenama zbog čega je „zaradio” brojne prelome ruku, nogu, rebara i ozledu kičme, ipak je imao dublera i to u jednoj, naizgled, bezazlenoj sceni. – Voleo sam da sam obavim svoj posao, ako mi u mom poslu treba dubler onda će doći vreme da mi je on neophodan i u svakodnevnom životu – objašnjava Živojinović.

"Lik Valtera je i posle toliko godina veoma popularan u Kini. Evo ove godine, pred proslavu Kineske nove godine, Kinezi koji grade most na Dunavu su poželeli kao novogodišnju želju da ih poseti Valter. Naravno da sam otišao"

Kako je „zaboravio” ceo auto

U Vikipediji, koja je preuzela ulogu elektronske „arhive” za raznorazne stvari, pod odrednicom Bata Živojinović stoji da je glumio u „oko 250 filmova”, što naš sagovornik komentariše rečima „ne 250 već 350”. Za nekog ko je u umetnički život ušao kroz prozor („Sa drugovima sa Crvenog krsta često sam sedeo u parku kod hotela „Moskva“ i slušao galamu iz obližnjeg podruma, u kome su imali probe članovi Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“. Prišli bismo i seli na prozor i gledali probe, ali i glasno komentarisali. Nekome od glumaca je to dojadilo pa je rekao „Ili uđite ili idite”. Ja sam ušao i ostao” ), to je impresivan rezultat. Čitava mala kinoteka.

Privodi se kraju posao na monografiji o mojoj umetničkoj karijeri. Sa autorom se „sporim” oko 17 filmova. Ja znam da sam snimio 350 filmova, a on ne može da pronađe potvrdu za još tih 17. Pored domaćih filmova dosta sam radio i u inostranstvu. Inače, svoje filmove ne gledam. U toliko priča svašta je snimljeno, neki i ne zaslužuju da ih gledam. Takav je posao, radiš kada te pozovu. Ja sam bio jedan od onih koji ne odbijaju kada im ponude ulogu. Uvek sam mislio da treba imati meru i korektan odnos prema drugim ljudima, koji očekuju da će učestvovati u tom projektu. I sada, ekipa od 50 članova očekuje da će učestvovati u snimanju, a ja odbijem i ceo projekat dovedem u pitanje. To nije bilo u redu i zato nisam odbijao uloge. A bilo ih je svakakvih. Moj prvi film je „Pesma sa Kumbare”, ako bih nekog odveo da me vidi u toj priči on ne bi smeo da trepće, inače, ako trepne može da mu promakne scena u kojoj sam ja u ulozi srpskog ustanika protiv Turaka – dodaje naš sagovornik.

Ali čak ni u tih 350 filmova nije se odigrala scena kakva se desila u životu. Bata Živojinović je kupio novog „stojadina” („zastavu 101”), a imao ih je nekoliko mada ni jedan nije imao sudbinu kao gore pomenuti. U novom autu prvi put je krenuo u vožnju, onako za svoju dušu, u Košutnjak. Zgoda dalje kaže, da je „stojadin” zakašljucao i stao. Uzalud je novi vlasnik pokušavao da pokrene motor. Čačkao, gledao, „verglao” i sve se više nervirao. Sve dok na kraju nije „digao ruke” i odgurao auto u dvorište obližnje kuće. – Još se sećam, gurnuo sam ga pod jednu vinjagu i tu ostavio. Otišao sam kući da se više nikada ne vratim. Toliko sam bio ljut i razočaran što mi se auto pokvario na prvoj vožnji da sam ga ostavio. Pitali su me prijatelji gde mi je auto, a ja bih im odgovorio „šta vas briga”. A moglo mi se, da mi se nije moglo otišao bih po njega sa majstorom. Eto, tako je bilo – dodaje Živojinović.

I kako se „trkao” sa milicijom

U životu je promenio više automobila. Sve je počelo sa „folcikom”, pa se tu na spisku našlo nekoliko „stojadina”, broji se i onaj zaboravljeni, nekoliko „pežoa”, „sitroen viza”, ali pamti i rado se spominje samo jedan, „opel komodor”. – Kakav je to auto bio. Voleo sam da ga vozim, a puno se putovalo- što na razna snimanja, što privatno. Moja žena Lula i njene drugarice reše da odu u Trst, da malo pokupuju po tamošnjim radnjama. Ja vozim, krenemo uveče kasno i ujutru smo u Italiji. One odu u obilazak radnji, a ja na spavanje. Kada završe svoj posao, a to je tek kada se radnje zatvaraju, ja sednem za volan i vratim ih kući. Bio u Trstu, a takoreći nisam ga ni video – kaže Bata Živojinović. Godinama je vozio „opel komodor” i kada je sa njim „pretrčao” 500.000 kilometara, a da ga nikada nije izdao, prodao ga je („živeli smo u vreme inflacije, pa sam ga prodao za istu sumu novca koliko je i plaćen”). Tokom tih silnih kilometara puno događaja se urezalo u pamćenje, ali jedan se sigurno neće zaboraviti.

"Voleo sam da sam obavim svoj posao, ako mi u mom poslu treba dubler onda će doći vreme da mi je on neophodan i u svakodnevnom životu"

 – Krenem jedne subote u Koraćicu, moje selo na Kosmaju u kome i sada živim. Čim izađem iz grada odmah dam gas, auto radi kao švajcarski sat i prosto ti je milina da ga „gaziš”. Ne sećam se kojom brzinom sam ga vozio, ali bilo je oštro, kada kraj puta vidim miliciju. Vide i oni mene i daju mi znak da stanem. Ko da stane? Nema stajanja, vozim ja istim tempom, ali i milicija krene za mnom. U to vreme milicionari su vozili „tristaće” („fiat 1300”) i ja ih, naravno, ostavim, odem. Ali, posle nekoliko kilometara naletim na novu patrolu milicije, da li su im ovi javili radio-vezom da me čekaju, ne znam, ali ja i njima pobegnem. Vidim da ne mogu da me stignu, pa stanem da ih sačekam. I tako nastavimo mi našu trku sve do dvorišta moje kuće. Uđem u dvorište, a ostavim otvorenu kapiju, da ovi koji me jure imaju gde da uđu. Šta da kažem, stigla patrola, u međuvremenu iz podruma izvadim vina i rakije i prasence ispečemo. Toliko smo se lepo družili da su na kraju, kada je došlo vreme da se rastajemo, neko pitao „Kada ćemo ponovo da se jurimo”. Bilo pa prošlo, a sada, pošto moja žena ne dozvoljava da vozim njen auto, došlo je vreme da ja, kao polovni vozač, kupim sebi jedan polovan auto. Nisu skupi, zbog krize su pale cene pa za relativno mali novac može da se nabavi dobar auto. Za ove godine naučio sam jedno, nije bitno kakav si vozač, jedino je važno da imaš meru u vožnji, da znaš šta možeš i ako to shvatiš sve će biti u redu. Ja sam vozio i motor. Zajedno sa mojim prijateljem, koji više nije među nama, glumcem Slobodanom Cicom Perovićem, nabavio sam motocikl „BMW”. Pao sam u Zemunu i shvatio da ja nisam za to i više nikada na motor nisam seo. Važno je imati meru, to ti je tako i u životu – kaže Bata Živojinović. – Neke stvari ne mogu da se ponove. Evo Kinezi mnogo vole film „Valter brani Sarajevo”, hoće da naprave seriju od filma. Od scenarija, koga je napisao naš veliki književnik Moma Kapor, mogu da se izvuku najviše četiri epizode, a oni bi da ih je trideset. Pitaju da li može da se napiše novi scenario. Može, a zapravo ne može, kažem im. Kako ne može, pitaju me. Pa lepo, niko ne može da napravi priču kao što je Moma umeo. Angažovaćemo dvadeset scenarista, kažu mi. Džabe, možete da ih angažujete koliko hoćete, to neće biti ta priča. Koliko vidim, još nisu snimili seriju. Inače za Kineze Valter je pravi junak, mada su kritičari filmove kao što je „Valter brani Sarajevo” i„Partizanska eskadrila”, propratili sa potcenjivanjem, zvali su ih strip filmovi. Na kaju se pokazalo da se oni najviše pamte. Lik Valtera je i posle toliko godina veoma popularan u Kini. Evo ove godine, pred proslavu Kineske nove godine, Kinezi koji grade most na Dunavu su poželeli kao novogodišnju želju da ih poseti Valter. Naravno da sam otišao – ispričao nam je Bata Živojinović.

M. Ljubisavljević
Fotografije: Mihajlo Todorović


Tweet