Intervju: Viktor Troicki, teniser

U osmoj godini počeo je da igra tenis na turnirima, u desetoj se plasirao u finale Kupa Srbije i bio među četiri najbolja igrača. Prve ATP bodove osvojio je u sedamnaestoj.  Kao i prvi novac. A kao 13–godišnji dečak prvi put je seo za volan automobila i „obrnuo krug” oko kuće

Automobili u srcu

PRVA rečenica je kao prvi servis u tenisu, ili što bi rekao ovogodišnji dobitnik NIN – ove nagrade, Slobodan Tišma, ona mora da bude udarac i to dobar, akord iz koga će se rascvetati čitava priča. Ova zgoda je počela u beogradskom sportskom centru „25. maj” početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je Viktor Troicki, jedan od četiri musketara naše Dejvis kup reprezentacije u tenisu, imao pet godina. Srodne duše, mnogi više vole reč „fan”, sigurno su se već setile da je on, baš u tom sportskom centru, koji je u to doba prevashodno bio poznat kao mesto rezervisano za takozvane vodene sportove, zapravo počeo da otkriva tajne tenisa. Ukratko, u toj priči sve od tenisa počinje i sa tenisom se nastavlja, ali postoji to nezaobilazno ali. Ne zna se tačno kada i kako je u njegov život, pored reketa, treninga, turnira i pobeda, tiho, iz drugog plana i na prvi pogled neosetno, ušla još jedna strast. Reč je o automobilima i brzini. I nije, kako to najčešće biva, sve ostalo samo u teoriji (mašti) jer nema puno ljudi koji mogu da ispričaju kako to izgleda kada ste za volanom automobila koji juri 300 kilometara na sat.

– "U Nemačkoj sam imao priliku da probam „vizman”, sportski automobil izuzetnih karakteristika, koji se proizvodi u malim serijama. Bio je to pravi izazov. Do brzine od 250 kilometara na sat imate utisak da je prosto zalepljen za autoput koliko je stabilan, ali kada sam prešao tu granicu počeo je malo, kako se to kaže, da se meškolji na putu. Kada vozite takvim tempom baš i nemate mnogo vremena da gledate u brzinomer, jer ste koncentrisani na put, ali video sam da je kazaljka prešla cifru 295 i krenula ka 300, kada sam ispred sebe opazio vozila kojima sam se približavao. To je bio znak da podignem nogu sa pedale gasa, tako da tu granicu nisam prešao, ali utisak je fantastičan. To je nešto što se ne zaboravlja" – objašnjava Viktor Troicki.

"Prvi put sam se odvažio da zamolim da i meni dozvole da probam da vozim auto kada sam imao trinaest godina. I danas pamtim taj dan."

On je jedan od onih ljudi kojima se puno toga desilo u ranoj mladosti. U osmoj godini počeo je da igra tenis na turnirima, u desetoj se plasirao u finale Kupa Srbije i bio među četiri najbolja igrača. Prve ATP bodove osvojio je u sedamnaestoj. Kao i prvi novac. A kao 13–ogodišnji dečak prvi put je seo za volan automobila i „obrnuo krug” oko kuće. „Kuća” je bila u Americi, auto iznajmljen, ali tada je, što su potvrdili potonji događaji, počelo predavanje jednoj novoj strasti koja je iz godine u godinu sve jača. Brzina i malo adrenalina prave neslućene kombinacije. Uostalom, čovek koji servira tenisku lopticu brzinom od 227 kilometara na sat valjda i mora da voli brzo da vozi automobil. „Probijanje leda” odnosno osvajanje vozačke veštine je ovako počelo.

– "Automobile sam oduvek voleo i pažljivo gledao kako se moji roditelji snalaze za volanom – kaže Viktor Troicki. – Prvi put sam se odvažio da zamolim da i meni dozvole da probam da vozim auto kada sam imao trinaest godina. I danas pamtim taj dan. Majka i ja boravili smo u Americi, stanovali smo u jednom naselju malih kuća, daleko od velikih saobraćajnica. Kada ste u takvom kompleksu kola su vam neophodna. Koristili smo „dodž neon”, koji je vozila mama. Jednog dana skupio sam hrabrost da je zamolim da dozvoli da probam da upravljam „dodžom”. Nije imala srca da me odbije i tako je počelo. U početku, tokom naših kratkih vožnji po naselju, ona je imala ulogu suvozača i instruktora, a kasnije sam znao i sam da okrenem koji krug, kako se to kaže".

Spadam u temperamentne vozače

U to vreme Viktor je predano pratio tok takmičenja u Formuli 1 i, na neki način, pripadao velikoj armiji obožavalaca Mihaela Šumahera i Ferarija, naravno. („On je zaista bio nešto posebno”). Godine su prolazile i kada su se stekli neophodni uslovi, odnosno kada je napunio 18 godina, krenuo je u auto–školu i položio vozački ispit.

– – Išao sam u auto–školu kao i moji drugovi. Sećam se da me je instruktor pohvalio da se dobro snalazim u saobraćaju. Bio sam pažljiv na časovima, što nije nikakvo čudo jer sam toliko želeo da dobijem dozvolu, i položio sam ispit bez problema. I, kao i moji drugovi, morao sam roditelje da pitam kada sam želeo da koristim porodični automobil. Obožavao sam da ga vozim i svaki put je za mene bio pravi praznik kada sam dobio priliku da sednem za volan. Nisam napunio ni 19 godina kada sam imao incident, jedini do danas. Bilo je klizavo, a ja sam se spuštao niz strmu ulicu na čijem kraju je čekala oštra krivina. Sećam se da sam vozio sporo, ali nedovoljno jer u temenu krivine točkovi su proklizali i kola su jednostavno produžila pravo van kolovoza. Auto se oštetio i, naravno, morao sam roditeljima da kažem šta mi se dogodilo. Otac nije bio baš srećan, ali je sačuvao hladnokrvnost. Ispričao mi je da je i sam kao mlad vozač imao slično iskustvo. Otada više pazim, mada spadam u temperamentne vozače koji vole da pritisnu pedalu gasa. Kada su roditelji sa mnom u kolima, često me upozoravaju da treba da usporim – dodaje Viktor Troicki.  

Sve, sve ali „nemci”

Život poznatog sportiste, pored obaveza, svakodnevnih višečasovnih treninga i turnira, donose i neka zadovoljstva koja su nepristupačna većini drugih ljudi. Jedno od tih je što je bio u prilici da udovolji svojoj strasti i proba kako se u vožnji ponašaju razni automobili. Od „porše karere” do prestižnih modela BMW–a, Mercedesa… Ali kada je došlo vreme da kupi prvi svoj automobil, izbor je pao na „audi A3”.

– "Izbor prvog automobila je prilika da zadovoljite svoje snove, ali još nije prilika za tako nešto. Stalno sam na putu, od turnira na turnir i kod kuće ne provedem, kada se uračunaju svi dolasci koji najčešće traju nekoliko dana, nepuna dva meseca. Tako automobil češće stoji parkiran u garaži nego što ga koristim. Zato sam izabrao „audi A3” i vrlo sam zadovoljan, ali za dve i po godine prešao sam oko 22.000 kilometara što je zaista malo. Od, ako tako može da se kaže, običnih automobila najviše mi se sviđaju oni proizvedeni u Nemačkoj. Kvalitetni su, imaju dobre performanse, lep dizajn. Pratim novosti u svetu automobila i naravno privlače me izuzetni sportski modeli. Moja želja i san je „aston martin DBS”, jak, brz, luksuzan, lep" – kaže Troicki. Na pitanje da li mu je neko od zastupnika fabrika automobila kod nas ponudio da bude njihov promoter kaže: – "Ne. Istini za volju, bilo je nekih priča, ali se to nikada nije dogodilo, mada priznajem da bi mi takav neki aranžman pričinio zadovoljstvo, tim pre što ja automobile zaista volim. Pomoć sponzora je dobro došla, pogotovu kada ste mladi igrač koji pokušava da se probije u svetski vrh. Meni je pomogla Erste Banka u vreme kada sam na ATP listi bio između 120. i 130. mesta i to mi je olakšalo da uđem u krug najboljih tenisera sveta. Dobro sarađujemo i mogu da kažem da su puno učinili za mene" – nastavlja Viktor Toicki i dodaje da spada u agresivne vozače, mada se trudi da tu agresiju potisne. – "Imam utisak da sa godinama polako postajem smireniji. Agresivniji sam za volanom nego na teniskom terenu, bilo bi mnogo bolje da je to obrnuto. "