Road test: Porsche Panamera Diesel

četvrtak, 05 april 2012 11:28

NEMOGUĆA MISIJA

Ovaj neobični test nas je, pre nego što smo se u njega upustili, zaista podsetio na čuvenu filmsku trilogiju sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Glavne uloge ovaj put su poverene redakciji „Top Speed” magazina i „porše panameri dizel”, a sve sa ciljem da proverimo da li je nemački proizvođač zaista uspeo u nemogućem?!

Kada je promovisana Poršeova „panamera” sa dizel motorom, okosnica kampanje je bio podatak da je to automobil sa autonomijom od 1.200 kilometara, što je, recimo, dovoljno za put od Berlina do Bolonje. Na takve podatke smo navikli, ali se oni obično vezuju za modele B segmenta i na pravu poplavu ekoloških modela koji ili „troše" struju, ili benzin, ili kombinuju ova dva izvora energije. Automobil kojim smo se mi upustili u avanturu pokreće „nafta" i to je pravi presedan u istoriji čuvenog proizvođača iz Štutgarta da se neki model promoviše kao ekonomičan i rentabilan, pogotovo ako se uzme u obzir da je u pitanju proizvođač kod koga se performanse, ekskluzivnost i premijum karakter podrazumevaju kao obaveza.

Kako bi ispoštovali naš dobro znani stari slogan „srpski, a svetski”, a i kako stalno poslom putujemo po celoj Evropi, nemajući vremena da se detaljnije posvetimo Srbiji, odlučili smo da, umesto od Berlina do Bolonje, idemo „od Beograda do Beograda”. Cilj je bio da za manje od 48 časova napravimo krug kroz Srbiju i da usput obiđemo neke njene znamenitosti, što prirodne što kulturne, te da na izvestan način podsetimo na potencijale koje naša zemlja poseduje, a koji su nepravedno zapostavljeni. I avantura sa „panamerom” je to i potvrdila...

Beograd-Golubac

Iz mnogo razloga sam sa nestrpljenjem očekivao ovu avanturu kroz Srbiju, a jedan od najznačajnijih je činjenica da je na put trebalo da se zaputimo „poršeom” koji pokreće dizel motor. Istina, imao sam priliku da vozim model „kajen” sa istim motorom, ali u pitanju je klasičan luksuzni SUV, koji nema mnogo dodirnih tačaka sa decenijama sticanom reputacijom ovog nemačkog proizvođača, tako da ni dizel motor kod njega ne remeti ukupnu sliku. „Panamera”, sa druge strane, iako je nov model koji ima četvora vrata, ipak oslikava sve ono što se od jednog „poršea” očekuje, u šta sam nekoliko puta imao priliku da se uverim testirajući ovaj automobil. Zato sam se pribojavao da mi taj dizel motor, iako ekonomičan i savremen, ne pokvari sliku o ovom izuzetnom modelu. Nisam ni bio svestan u kakvoj sam zabludi bio...

Već sam dolazak u predstavništvo „poršea” na preuzimanje automobila je bio pozitivan. Ispred salona nas je čekala „panamera” neobične tamne boje koju ne mogu da definišem jednom rečju, pa ni rečenicom, tako da prepuštam slikama da vam to dočaraju! Ono što je bilo još prijatnije iznenađenje bio je nivo opremljenosti automobila, koji je, takoreći maksimalan. U kokpitu su od materijala preovlađivali koža i prava ugljenična vlakna, a ne njihova imitacija. Nije baš da mi toliki luksuz znači u životu, ali s obzirom da sam bio primoran da naredna dva dana provedem za upravljačem, višak udobnosti mi sigurno neće smetati.

Sam automobil je zadovoljio sve kriterijume, a sledeći strah sa kojim sam morao da se suočim bio je zvuk motora. Međutim, njegovo startovanje je razvejalo sve sumnje u priče Poršeovih inženjera... Kako je u pitanju udobna limuzina, zvuk je izuzetno prigušen, a najprijatnije me je iznenadilo to što nimalo ne podseća na klasične dizel motore. Nije to ona prepoznatljiva benzinska V8 „nota”, ali je potpuno u skladu sa karakterom automobila.

Zadovoljan ubacujem u prvi stepen prenosa i polako krećemo na put kroz Srbiju. Prva stanica posle predstavništva Poršea bila je EKO benzinska stanica na izlazu iz Beograda prema Mladenovcu. Tu smo rezervoar napunili „do čepa”, resetovali kilometražu na nulu i krenuli dalje.

Tokom vožnje autoputem sam polako počeo da sabiram i računam. U rezervoar smo sipali goriva za oko 10.000 dinara, s planom da prevalimo 1.000 kilometara, što znači da će nas 100 kilometara puta koštati oko 1.000 dinara. I sve to u automobilu koji košta oko 100.000 evra! Sva ova igra jedinica i nula mi je izgledala nelogično do te mere da sam se stalno preračunavao da li je to zaista tako?!

Sama vožnja autoputem je bila dovoljno informativna, kada sam bio u prilici da konstatujem da je pozicija za upravljačem, takoreći, savršena. Sportska sedišta napred čoveka drže u čvrstom zagrljaju, ali ujedno obezbeđuju i savršenu udobnost, dok raspored komandi omogućava relaksiranu vožnju. Sve ovo obećavalo je da će dvodnevno druženje sa „panamerom” biti izuzetno prijatno.

Zahvaljujući udobnosti i brzini, pre nego što smo očekivali, pred nama se pojavilo isključenje za Požarevac. Tu izlazimo sa autoputa i nastavljamo dalje, ka Velikom Gradištu, Golupcu, Dunavu i Đerdapskoj klisuri...

Golubac-Zaječar

Iako smo se isključili sa autoputa, odličan regionalni put nam je omogućio da održimo sasvim solidnu brzinu, tako da se, pre očekivanja, pred nama pojavio Dunav u svoj svojoj lepoti. Tek tada smo na krivudavom putu koji je bio potpuno rasterećen, mogli da uživamo i u prirodnim lepotama Srbije, ali i u tehničkoj lepoti Poršea, kao jednog od najekskluzivnijih proizvoda iz Nemačke.

Iako sam imao priliku da često putujem po Srbiji, čini mi se da je ovo jedan od njenih najlepših delova. Istovremeno, imam utisak da je ovo i jedan od najzapuštenijih delova naše zemlje i stvarno je šteta što je tako... Za puteve je malo reći da su prelepi. Sa jedne strane pogled „puca” na reku, dok se sa druge nad put nadvijaju stene, što vožnju čini izuzetno uzbudljivom. Uz samo malo ulaganja na ovoj deonici bi mogla da se snimi neka scena automobilske potere za neki od budućih nastavaka filmova o tajnom agentu Džemsu Bondu. Reka je čas uzana čas široka, a jedino što mi je tada nedostajalo je za nijansu bolji kvalitet asfalta.

Iako je naša misija na ovom putovanju bila da potrošimo što manje goriva i sa jednim rezervoarom pokušamo da Poršeom obiđemo Srbiju po ruti koju smo odredili, na ovom potezu nisam odoleo da malo snažnije pritisnem desnu pedalu. Ipak, trudio sam se  da donekle zadržim kompromis udobne i ekonomične vožnje, kako bi u ovom putovanju maksimalno uživali, naravno, uz uzdržavanje od kršenja saobraćajnih propisa.

Kroz sve ovo namerno izostavljam priču o transmisiji, koja je kod ovog automobila bukvalno savršena pa je „čuvam” za potpuno drugi segment ove avanture na točkovima. Vožnja kroz Đerdapsku klisuru nam je omogućila i poigravanje sa oslanjanjem automobila. Testirana „panamera” je bila opremljena aktivnim vazdušnim oslanjanjem, pa smo u takvim uslovima vožnje bili u prilici da prvi put odaberemo sportski mod vožnje, jer smo dotle na pravom putu uživali u maksimalnoj udobnosti. Krivine su me konstantno izazivale da vozim brže i da ispitam krajnji potencijal automobila, ali i pored činjenice da je put rasterećen, za tako nešto nije bilo uslova. Ipak, Đerdapska klisura nam je omogućila da upoznamo jednu sasvim drugu „porše panameru”.

Oštrom vožnjom vrlo brzo smo stigli i do Lepenskog vira, gde smo napravili kratku pauzu. Taj predah iskoristili smo da se osvežimo, ali i divimo gotovo netaknutoj prirodi... Potom, nastavljamo dobrim putem, preko Negotina, uglavnom i dalje prateći Dunav, put Zaječara...

Golubački grad

Golubački  grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja za našu kulturnu baštinu. Nalazi se u Nacionalnom parku „Đerdap", na desnoj obali Dunava, četiri kilometra nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, upravo na mestu na kom se Dunav sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.

Golubac se prvi put spominje u ugarskim izvorima iz 14. veka. Ne zna se tačno kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu, odnosno Gornji grad, sagradio srpski, odnosno, pravoslavni velikaš o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu četvrte kule. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši kule i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu koja je kontrolisala Dunav.

Izgradnjom hidro-elektrane na Dunavu, nivo reke kod Golupca se podigao, tako da su najniži delovi grada potopljeni. U godinama velikih suša ili kada zbog poplavnog talasa elektrane ispuste veću količinu vode, moguće je uploviti stojeći na čamcu u zgradu u zadnjem gradu, dok se pri normalnom vodostaju čamac jedva provuče kroz lučne ostatke zgrade. Potopljeni delovi zidina, zajedno sa desetom kulom, pružaju sjajne mogućnosti pasioniranim ljubiteljima pecanja, kojih uvek ima u najnižim delovima tvrđave...

Lepenski vir

Lepenski vir je jedno od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta iz doba mezolita i neolita na teritoriji Srbije. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Ovaj lokalitet, koji je ime dobio po dunavskom viru, bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije, a između 1965. i 1970. godine otkriveno je ribarsko lovačko naselje. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam naselja i 136 objekata koji su izgrađeni u periodu oko 6500. do 5500. godine pre naše ere.

Zaječar - Kopaonik

Na prilasku Zaječaru po prvi put smo se susreli sa stvarno lošim putevima. I tu smo bili primorani da odaberemo najudobniji „set ap” vazdušnog oslanjanja. Po preuzimanju „panamere” pomalo smo svi bili razočarani što je automobil bio opremljen zimskim pneumaticima relativno visokog profila, što je donekle naružilo, inače, izuzetan izgled automobila, ali tek na lošijem putu smo shvatili koliko smo zapravo srećni. Da smo se na ovakakav put  zaputili sa niskoprofilnim pneumaticima, menjanje ili “krpljenje” gume bilo bi sasvim izvesna zanimacija... Takođe, relativno visoki bokovi zimskih pneumatika u saradnji sa odličnim vazdušnim oslanjanjem obezbedili su nam udobnost, koja je bila primerena limuzinama najviše klase, u automobilu koji karakterom i izgledom na neki način podseća na kultnu „911-icu”.

Po silasku sa autoputa morali smo da se nosimo sa još jednim problemom koji donose naše saobraćajnice, a to je, pored lošeg kvaliteta kolovoza, i izuzetno loša signalizacija, odnosno obeležavanje puteva i putnih pravaca. Znakova ili nema ili su toliko oronuli da su nečitljivi ili se od prljavštine ne vide! Zato smo se mahom oslanjali na integrisanu satelitsku navigaciju Poršea. Ona je u testiranom automobilu bila snabdevena ne baš detaljnim mapama, tako u njenoj bazi podataka nije bilo nekih sporednih puteva... Često smo imali nedoumice gde treba skrenuti, a glas navigacionog uređaja nas je uporno vodio prema glavnom putu.

Na putu od Zaječara ka Kopaoniku, a preko Niša i Prokuplja, prošli smo pored još jednog arheološkog nalazišta. To je Gamzigrad, pored Zaječara, gde se nalazi antička rimska carska palata Feliks Romulijana (Felix Romuliana), koja je tek odnedavno na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine. Činjenica da je u pitanju lokalitet od velikog značaja je doprinela tome da je Gamzigrad izuzetno uređen, a sami prilazni putevi odlično obeleženi, tako da nas ni „bagovi” satelitske navigacije nisu omeli u lakom pronalaženju. Iako igrom slučaja nismo bili najavljeni, u Gamzigradu su nas ljubazno dočekali, a imali smo priliku da obiđemo ovaj izuzetan lokalitet i u neposrednom razgovoru sa direktorom ove ustanove, Borom Dimitrijevićem, saznamo još neke interesantne pojedinosti. Iskreno, nakon posete Gamzigradu me je bilo pomalo i sramota što nisam znao da u Srbiji postoji ovako nešto vredno i jedinstveno. To je još jedna potvrda priče da je pametnije prvo upoznati ono što može „kod kuće", pa se tek onda zaputiti u svet i diviti se „tuđem"...

Od Gamzigrada smo se zaputili regionalnim putem prema Nišu, preko Knjaževca. Inače, tokom celog prvog dana vožnje vreme nas je idealno služilo, uz prosečnu dnevnu temperaturu od oko 16 stepeni, tako da je bilo prijatno za vožnju, ali i tokom odmora na usputnim stanicama...

U kasno popodne smo stigli i u Niš, prvi veliki grad u čiji centar smo ušli tog dana. Zna se, tada je prava zvezda bila „panamera” kojoj su se Nišlije divile, slikali je mobilnim telefononima, a ja sam imao „pune ruke posla” da okupljenima ispričam otkud mi tu, šta u stvari radimo, kao i da izdeklamujem detaljne tehničke specifikacije o automobilu. Naravno, kao što sam i očekivao, većinu zainteresovanih sam morao da ubeđujem da je u pitanju Porše sa dizel motorom, i pored toga što je to na automobilu sasvim jasno pisalo!

Na odlasku iz Niša nas je ispratio i prvi mrak. To je bila prilika za još jedan test... „Pod lupom" su ovaj put bili odlični „panamerini” bi ksenonski farovi. Oni su nam obezbedili da i u noćnim uslovima zadržimo prihvatljivu putnu brzinu, a da pritom ne ometamo vozače koji nam dolaze iz suprotnog smera. Kvalitet farova je posebno došao do izražaja kada smo se kretali relativno loše obeleženim kolovozom, budući da je na kvalitetnom asfaltu, čak i sa slabijim svetlima moguće olakšano upravljanje uz praćenje bele linije sa desne i leve strane. Da, olakšano, naravno pod uslovom da tih linija ima, a ne kao ovde...

Kilometar po kilometar lagano smo se približavali Kopaoniku. Prošli smo kroz polupusto Prokuplje, pa kroz mrak Brusa i Brzeća započeli uspon do naše krajnje destinacije prvog dana.

Gamzigrad je arheološko nalazište antičke rimske carske palate Feliks Romulijana u neposrednoj blizini Zaječara. Od 29. juna 2007. godine ovaj lokalitet se nalazi na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.

Inače, palata Feliks Romulijana je bila rezidencija rimskog cara Gaja Valerija Maksimilijana Falerija, Dioklecijanovog zeta. Dobila je ime po njegovoj majci Romuli. Sama građevina nikada nije dovršena, a kasniji rimski carevi su ovaj posed prepustili hrišćanskoj crkvi. U 5. veku su je razorili varvari, a u 6. Romulijana je prvi put obnovljena kao pogranično utvrđenje. Nakon doseljavanja Slovena, pred kraj 6. veka, nekadašnja rezidencija je napuštena.

Gamzigrad, odnosno Feliks Romulijana u svom sklopu je imala raskošnu palatu, dva paganska hrama i tri hrišćanske crkve, kao i druge građevine. O lepoti i posebnosti ovog objekta dosta govore i podni mozaici koji se ubrajaju među najbolja dela kasnoantičkog doba u Evropi.

Kopaonik-Novi Pazar

Koliko god sam se tokom naših putešestvija trudio da štedim gorivo, uspon uz Kopaonik je prosečnu potrošnju sa 7,6 litara povećao na 8,4 litara. Istina, očekivao sam da će velika i teška Panamera na usponu do našeg najpoznatijeg zimskog turističkog centra znatno više podići potrošnju, ali do toga nije došlo. Glavni „krivac” za to je po mojoj proceni ovoga puta osmostepeni „tiptronik S” menjač. Zahvaljujući pravom obilju „brzine”, elektronika je u stanju da u svakom trenutku uposli adekvatan stepen prenosa, bez obzira na trenutnu brzinu i opterećenje. Zahvaljujući tome je čak i tokom uspona na Kopaonik motor konstantno održavao radni režim između 1.200 i 1.500 obrtaja, koliko je ostvarivao i na autoputu. Na taj način ni potrošnja nije značajno povećana, ali treba dodati da to ne bi bilo moguće da motor ne raspolaže izuzetnim obrtnim momentom od 550 njutnmetara. Takođe, velika brzina promene stepena prenosa obezbeđuje minimalne zastoje u prenosu obrtnog momenta do zadnjih točkova, pa su i gubici minimalni.

Moram priznati da odavno nisam bio na Kopaoniku, a da nije bio pod snežnim pokrivačem, tako da mi je sve izgledao nekako drugačije nego inače. Izuvijani put mi je omogućio da posle autoputa i Đerdapske klisure, upoznam i neku treću narav modela „panamera”. Iako je u pitanju automobil dužine od nepunih pet metara i mase od skoro dve tone, on se u vožnji uopšte tako ne ponaša, jer vozač zahvaljujući odličnom upravljanju, snažnom motoru i pogonu na zadnjoj osovini, ima osećaj kao da se nalazi za upravljačem nekog kupea sa daleko naglašenijim sportskim karakterom, a ne u luksuznoj limuzini sa četvora vrata, četiri sedišta i prtljažnikom od 445 litara.

Sledeća stanica nam je bila parking ispred hotela „Grand", gde nas je čekalo i prenoćište. Po dolasku u hotel pomalo mi je bilo krivo što smo u ovo proputovanje uključili i uspon na Kopaonik, jer mi je ta dodatna potrošnja goriva ulila neku nesigurnost da ćemo uspeti da stignemo do Beograda pre nego što rezervoar ne presuši u potpunosti. Ipak, tek ujutro kad se razdanilo sam shvatio da bi „preskakanje” Kopaonika bila velika greška. Pogled ka skijaškim stazama koje su još čekale prvi sneg uz jutarnju kafu na terasi, uz obavezno ćebe u ovo doba godine, podsetili su me da je ovo jedna od pet destinacija na koju bih uputio prijatelje iz inostranstva koji bi me pitali kako da na najbolji način upoznaju Srbiju. Zbog toga mi nije bilo žao zbog uspona na ovu planinu, pa makar morali da „panameru”, već spomenute mase, i guramo autoputem od Mladenovca do Beograda...

Spust sa Kopaonika je, naravno, trebalo da iskoristimo kako bismo uštedeli što više goriva, no opet smo „zaboravili" pa smo kod staze Malo jezero skrenuli i zaputili se ka Sunčanoj dolini i Pančićevom vrhu. Svakako da nam cilj nije bio da se sportskom limuzinom popnemo na Suvo rudište, već samo da otkrijemo kako će se ponašati kad siđemo sa asfalta. Podrazumeva se da smo tada odabrali najviši položaj vazdušnog oslanjanja, a još jednom smo bili u prilici da predstavništvu Poršea zahvalimo na zimskim pneumaticima koji su se našli na testiranom automobilu. U jednom trenutku, kada smo prevalili možda pola puta do samog vrha, ipak je prevladao „zdrav razum”... Setili smo se da nismo pošli u „of roud” već drumsku avanturu, pa smo polako okrenuli automobil i krenuli nazad, jer nismo više smeli da tako olako trošimo dragocene rezerve „crnog zlata”.

Na putu do Raške se zaustavljamo na policijskoj kontrolnoj stanici, gde je usledilo „ubeđivanje" sa policajcima. Srećom ovaj put to ubeđivanje je bilo ne oko visine kazne, već su bili u pitanju naši napori da ih uverimo da automobil radi na „naftu" i da smo iz Beograda još juče krenuli sa jednim rezervoarom goriva!  

Deonica puta od Raške do Novog Pazara je bila odlična i kvalitetna, tako da smo uspeli da nadoknadimo nešto izgubljenog vremena, uz minimalno povećanje prosečne potrošnje. I ako se uzmu u obzir zlatiborske avanture, prosek je bio još povoljniji...

Inače, za Novi Pazar sam nekada čuo da je možda grad sa najviše „mercedesa” po glavi stanovnika, pa se može pretpostaviti da se tu i te kako cene dobri automobili. Izgleda da je stvarno tako, jer je „panamera” tu privukla možda i više pažnje nego u Nišu.

Novi Pazar-Topola

Po izlasku iz grada zaputili smo se ka manastiru Đurđevi stupovi. Sam manastir smešten je visoko na brdu, a put nije prohodan za automobil, bar ne kada je u pitanju „panamera”. Zato smo do njega morali peške, što nam je bio dobar trening, s obzirom da je deo ekipe jučerašnji dan proveo sedeći za upravljačem, mada ima i onih koji su dosta „šetali". Poseta samom manastiru na mene je ostavila snažan utisak, jer sam imao priliku da vidim jedan sasvim drugačiji pogled na život, potpuno različit shvatanjima većine nas. Osećaj koji sam u sebi imao po odlasku je bio osećaj divljenja prema ljudima koji tamo borave.

Bilo kako bilo, nastavili smo naše putovanje iz pravca Novog Pazara ka Sjenici. Sama Sjenica meni je poznata samo zahvaljujući vremenskim prognozama, kada se obično ovaj grad navodi kao najhladniji u Srbiji, kao i zahvaljujući saopštenjima Auto-moto saveza, kada se obično u zimskim mesecima kaže kako su tu, na Pešterskoj visoravni, putevi teško prohodni ili neprohodni. Ne želim da se ovaj naš „road test” pretvori u izveštaj o putevima, ali tek sada mi je jasno zašto je ovaj put, ako se on uopšte može tako nazvati, tako često problematičan. Katastrofalno stanje asfalta koji prosto vrvi od „udarnih" rupa predstavlja pravi izazov, a još jednom moram da napomenem da bi se bez zimskih pneumatika visokog profila teško probili od Sjenice do Nove Varoši, pa bi o ovoj našoj avanturi možda bili u prilici da čitate u aprilskom ili majskom broju naredne godine, kada sneg „okopni”. Kod Nove Varoši mi je bukvalno pao kamen sa srca, jer je tek tada put postao „prohodan". Sećam se da mi je taj deo preko Zlatara nekada delovao izuzetno uzan i spor, ali mi je sada posle sjeničkih avantura izgledao kao autoput od Štutgarta do Minhena, ili možda bolja od Berlina do Bolonje.

Tek tada mi je nekako laknulo, jer je naišla zona putovanja ka Beogradu koja mi je dobro poznata. Pred nama se nalazio put na kome poznajem skoro svaku krivinu, tako da je i neizvesnosti bilo neuporedivo manje. Odlučili smo da se nigde ne zaustavljamo i da uz maksimalnu štednju goriva, koga više nije bilo za razbacivanje, pokušamo da po danu stignemo do Oplenca. Srećom, u tome smo i uspeli...

Topola-Beograd

Nakon posete Oplencu put smo, sada uz posebnu pažnju da se potrošnja što više redukuje, nstavili ka Beogradu. Međutim, procena je da u rezervoaru imamo sasvim dovoljno goriva da se preko Aranđelovca i Lazarevca ponovo vratimo na Ibarsku magistralu. Nažalost, vremena za uživanje u lepotama Bukulje i u termalnim vodama Bukovičke banje nemamo, već nastavljamo dalje, ka dobro poznatom putnom pravcu.  

Sada već više gledamo u pokazivač goriva nego brzine... Razlog tome je bila činjenica da se kazaljka koja pokazuje količinu goriva u rezervoaru sada već ozbiljno približila prvom podeoku. Ne sećam se da mi je desna noga skoro bila tako „laka", a pokreti blagi i odmereni.

U Beograd smo uspeli da „umarširamo na rezervi”. Ta signalna lampica se uključila neposredno pred samim glavnim gradom, ali iskreno mislim da niko u ekipi tada, posle svog prevaljenog puta ne bi pristao da stane na benzinsku pumpu pre samog cilja, opet po cenu guranja automobila! Dakle, idemo dalje do samog centra i Skupštine Republike Srbije, čvrsto verujući da je rezerva koju je nemački proizvođač predvideo sasvim dovoljna za dodatnih trideset i više kilometara...

Umesto zaključka