Top Hill Challenge Midžor 2011
četvrtak, 15 decembar 2011 11:28
NA KROVU SRBIJE
Pohodom na najviši planinski vrh u Srbiji, a sa 2.170 metara nadmorske visine to je Midžor na Staroj planini, započeli smo novu seriju izazova. Dakle, Top Hil Čelendž Midžor 2011 „by Top Speed” je samo prvi u nizu...
Umorni od priča o kandidaturama, perspektivama, izborima, programima i sličnom, odlučili smo se da, bar na kratko, pobegnemo u prirodu. Dva dana van aktuelnih političkih dešavanja u gotovo netaknutim krajevima Stare planine, u okolini Pirota, uz samo granicu sa Bugarskom, deluju kao melem za mentalno zdravlje...
Ipak, tamo smo otišli sa dobrim razlogom, a ne samo da uživamo u lepotama jeseni, čistom vazduhu i gastronomskim specijalitetima, što je svakako bilo neizbežno, već da se sa automobilom popnemo na „krov" Srbije. A to je, ne Pančićev vrh na Kopaoniku kako mnogi misle, već Midžor. Ovaj vrh Stare planine je sa 2.170 metara sada najviši u našoj zemlji. Naravno, znamo da je zvanično Đeravica na Prokletijama sa 2.656 metara nadmorske visine najviša tačka u Srbiji uklučujući Kosovo i Metohiju, ali ona nam je trenutno nedostupna što zbog svoje lokacije, što zbog konfiguracije terena. Tako smo se odlučili za ono što je realno moguće i ceo poduhvat nazvali Top Hil Čelendž Midžor 2011.
Plan osvajanja Midžora brižljivo je pripreman nekoliko nedelja. Najpre, trebalo je pronaći adekvatna vozila za to, udobna, a opet sposobna da se izbore sa zahtevnim terenom, kao i nekog ko je spreman da „žrtvuje limenog ljubimca" da mu se karoserija izgrebe u gustoj šumi, a naplaci na kamenje prilikom prelaska potoka, kvačilo propisno namuči kod polazaka uzbrdo, te da ima dovoljno snažan motor, odgovarajući prenos, svakako i reduktor, a poželjno je i sistem kontrole brzine prilikom vožnje nizbrdo, zadovoljavajući klirens itd. I, naravno, da mu nije žao, ako se taj isti možda nikada i ne vrati sa Stare planine, već, ne daj bože, ostane u nekoj provaliji...
E da, ima još... Potrebna su nam, zapravo, dva takva vozila sa odgovarajućim pneumaticima, uključujući i one prave rezervne, punih dimenzija, a ne nikako dopunske „točkiće" ili na terenu raznorazne beskorisne „tajer-kitove" za reparaciju guma. I potrebno nam je dosta kvalitetnog goriva, jer terenska vozila, uglavnom, nisu poznata po svojoj štedljivosti posebno u of-roud režimu, pa još i na usponima.
„Hardver" je obezbeđen
Listajući prethodne brojeve Top Speeda nalazimo moguće rešenje naših problema -„ VW amarok”. I Porše SCG, generalni uvoznik Folksvagena, odnosno Centar Server i Porše Novi Sad nalaze da im je interesantna ova ideja i imaju vozila za nas, odnosno dva gotovo identična „amaroka”. Zapravo, pored razlike u boji, jedan je sa zatvorenim tovarnim prostorom, što nam svakako odgovara zbog velike količine opreme, a drugi je klasičan pikap. Oba pokreću identični dizel, redni četvorocilindarski motori od dva litra sa 163 KS i 400 Nm obrtnog momenta, imaju šestostepene manuelne menjače, električni selektor pogona sa redukcijom i blokadom diferencijala, prateću opremu i skoro sve što nam je potrebno.
Praktično jedina, bitna razlika je u gumama. Srebrno-sivi „amarok” ima letnje Kontinental pneumatike, a bronzano-braon smo uz pomoć uvozinika i distributera guma ove marke, firme Koning, opremili sa zimskim Kontinental 4x4 Vinter Kontakt M+S.
U susret nam je izašla i naftna kompanija MOL, koja se pobrinula da se u rezervoarima nađe gorivo odgovarajućeg kvaliteta, potrebno za ovakav izazov. I tako je Top Hill Čelendž Midžor 2011 „by Top Speed” mogao da počne.
„Softver" je, takođe, važan
Pre polaska u ovakvu avanturu važno je napraviti dobar plan. Kada, kuda, kako, koliko ljudi i slično. Dug period suvog i toplog vremena ove jeseni omogućio nam je da naš naum ostvarimo bez obzira što smo već kalendarski „zagazili" u novembar. Zapravo, već i magla i niska oblačnost, a ne kiša i sneg, što u to doba na Staroj planini nije retkost, osujetili bi naš pohod vozilima na Midžor, ali imali smo sreće i dan koji smo odredili za ovaj poduhvat bio je idealan!
Uz to, odlučili smo se da do vrha krenemo sa južne strane, iz pravca Pirota, što manje koristeći asfaltne puteve. I dok smo za večerom uz „vurdu" (prevrelo kiselo mleko sa paprikom), „peglane kobasice" i vruće lepinje, pa potom raznorazne „plodove tora i obora" razmatrali poslednje detalje plana, podelili naš šestočlani tim... Bronzani „amarok” sa „nadgradnjom" voziće Andrej, Marko će biti tu u ulozi navigatora i fotografa, a Uroš da „proverava pritisak u gumama". Za upravljačem „ogoljenog" srebrnog biće moja malenkost, a društvo će mi praviti Mihajlo, koji će da snima TV kamerom, odnosno „upravlja" kamerama, vraća nas nazad i nazad, ponovo kroz neke deonice uz objašnjenje „ovo je super, idemo samo još jednom" i Luka koji po potrebi istrčava iz vozila, fotografiše sve i svašta „režira"...
Podizanje sistema
Narednog jutra „podižemo sisteme" sa po 250 grama bureka sa sirom i jogurtom, te se oporavljamo od „živopisnog dizajna" restorana i pansiona u kojem smo prespavali, pa napuštamo Pirot. Gotovo praznim putem sa početnih 370 metara nadmorske visine penjemo se do Zavojskog jezera i brane. Tabla jasno kaže da je snimanje i fotografisanje zabranjeno, mada nikako ne razumem zašto?! Ionako svi oni koji bi da zloupotrebe i eventualno naude ovakvim objektima, već imaju mnogo bolje i preciznije snimke. Ipak, lako se „dogovaramo" sa čuvarom, pa obavljena posla spuštamo se iza brane, kanjonom Visočice...
Preko radio veze čujem komentare iz drugog „amaroka”: „Kako se mi to penjemo na Midžor, kada se sada spuštamo?" Pa, da... Samo trenutno se spuštamo sa nekih 620 m nv na koliko se nalazi brana, na 497 metara iznad nivoa mora i malo uzvodno od mesta gde se ova rečica uliva u Toplodolsku reku prelazimo na drugu obalu. Vodostaj je neočekivano nizak, tako da nivo vode nije ni blizu onog kritičnog za „amarok” od 50 cm, koliko je deklarisao VW. Ovaj podatak me je malo zabrinuo, baš kao „češanje" poda od tlo, jer sa samo 25 cm klirensa, treba biti prilično obazriv i pored zaštitne ploče koju ovaj model poseduje. Srećom, obala ni sa jedne strane nije previše strma, mada ovaj pikap ima prilično dobar „napadni ugao" od 28 stepeni napred i 23,6 nazad.
Pogon smo već kod prelaska na makadamski put u kanjonju, jednostavnim pritiskom na dugme pored ručice manjača, prebacili sa zadnjih točkova i pogonskog koncepta 4X2 na 4x4. Sa pogonom na svim točkovima snaga motora se prenosi preko Torsen diferencijala i distribuira u odnosu 40:60 na prednju i zadnju osovinu.
Samo uzbrdo
Nakon „forsiranja" Toplodolske reke nastavljamo, ali sada konstantno uzbrdo, njenim vijugavim kanjonom do sela Topli do na 723 m nv. Ovde kao da je vreme stalo, još u 19. veku. Stubovi i električni vodovi, te po koja satelitska antena na trošnim kućama, koje ponegde još uvek imaju autentične krovove od kamena, odaju tragove novog doba. Međutim, selo je poluprazno. Od okupljenih meštana saznajemo da ih trenutno tu živi dvadeset i troje. Osnovna škola već odavno ne radi, budući da trenutno najmlađi stanovnik ovog mesta ima 59 godina!
Makadamskim putem, preko drvenih mostova punih rupa, koji zlokobno škripe, krećemo se prema zaseoku Selište, pa dalje u pravcu Babinog zuba. Oba „amaroka” zahvaljujući velikom obrtnom momentu dvolitarskih TDI motora od 400 Nm pri niskih 1.500 - 2.000 o/min grabe napred. Jedini problem predstavlja povremeno gusta šuma koja je gotovo „progutala" put pa karoserije vozila dugih 5.254, širokih 1.954 i visokih 1.834 mm „bolno škripe" od grebanja.
„Nadam se da će ovo moći da se ispolira..." - kaže Andrej.
„Ako ne, sigurno će moći da se ofarba!" - satirično konstatuje Mihajlo.
Znajući šta je sve još ispred nas, samo dodajem: „Ma sve je dobro dok može da se pegla i zameni..."
Nadomak Babinog zuba prelazimo preko velikih vododerina. Voda je prosto sprala put i kod svih nas postoji zebnja da zbog 3.095 mm međuosovinskog rastojanja „amaroci” jednostavno ne ostanu „nasukani" na neravninama. Srećom, i to smo prošli i izlazmo na čistinu, u podnožju ski staze koja ide gotovo do samog vrha. Visinomer koji kaže - 1.554 metra!
Bez dileme
Levo put vodi ka planinarskom domu i hotelu koji su neposredno ispod Babinog zuba, vrha Stare planine visokog 1.780 metara, a desno dalje uzbrdo, počinje uspon na Midžor. Nakon kraće pauze pravimo novi proračun dužine preostalog puta i vremena, tačnije koliko nam je još ostalo dnevnog svetla, što zbog snimanja, što zbog povratka. Do ove tačke trebalo nam je gotovo tri časa... Međutim, preostalih osam kilometara su baš zahtevni, tako da će nam uz uspon i povratak do asfalta, te snimanje i fotografisanje biće nam potrebno još bar 3 sata, što znači da „knap" ulazimo u sumrak, jer sada je već podne.
Niko od nas, ipak, nema dilemu da li treba da nastavimo. Ulazimo u vozila i sa većim razmakom zbog podloge od rastresitog kamenja koje leti na sve strane, nastavljamo ka vrhu. Uzbrdo kamenje je pokrila trava, tako da se put tek nazire. No, jasno nam je da ukoliko želimo da stignemo do Midžora, jedino možemo da se krećemo u blagom luku, te da najpre osvojimo Žarkovu čuku. U prvi mah ovo se čini jednostavno, ali tek kada smo se približili postajemo svesni uspona sa kojim se suočavamo. Dobro...
„Koliko ono nagib „amarok” može da savlada?" - interesuje se Uroš... Pa, u tehničkim podacima piše uspon od 45 stepeni. Ovo je sasvim blizu toga, s tim što vozilo nije mnogo opterećeno. Čak su i moji saputnici, Luka i Mihajlo izašli, navodno zbog atraktivnih slika i snimaka. OK, pa krećem... Permanentan pogon na svim točkovima „4MOUŠN i uz Hil Start, a isključen ASR sa uspehom obavlja svoj zadatak, tako da se ubrzo zasutavljam na samom prevoju, a četrdesetak metara ispod samog vrha. Ubrzo stiže i Andrej i dok čekamo ostatak ekipe posmatramo tesnac na litici ispred nas. Sa desne strane stene i trava, a sa leve... ništa! Baš ništa ili samo vazduh! Put je širok koliko i trag točkova, tako da prostora za grešku praktično nema. Lično, više me brine tajming jer već smo dosta „dana potrošili"...
I dok Luka i Mihajlo pokušavaju da uhvate dah nakon „šetnje" uz Žarkovu čuku, ponovo izlazimo na nešto ravniji teren obrastao viskokom, sada već suvom, travom. Čak ni krokusa više nema, već je tu po koji žbun kleke i ništa više. Tek u daljini vidimo krda divljih konja, koja slobodno tumaraju ovim delom Stare planine. Kroz dvogled vidim i ono čega sam se i najviše plašio... U usečenom putu ka Midžoru beli se sneg!
Nema nazad
Upravljač smo ispod Prilepskog vrha i stižemo do mesta ispod vrha Tupanar, pored tzv. Lokvi, na samo dva kilometra od našeg cilja. Od te tačke kada se krene gore ka Midžoru praktično nema povratka. Put je toliko uzan, da je nemoguće okrenuti bilo koje drugo vozilo osim bicikla. Uspon je prilično velik, jer potrebno je savladati još oko 200 metara visinske razlike, a pri tome sada su sa leve strane stene, a sa desne ponovo - ništa! Provalija prema jugu duboka je gotovo kilometar i sigurno je da je poslednje što bi čovek poželeo da ovde vozi unazad, ako dođe do proklizavanja. A desni točkovi treba da idu kroz sneg dubok tridesetak centimetara, a levi po vlažnoj travi. I u svemu tome „skriva" se krupno i oštro kamenje koje veoma lako izbaci iz ravnoteže vozilo i opasno ga zanese u stranu... To je izuzetno neprijatan osećaj, koji što pre želite da zaboravite.
Zbog svega toga donosimo racionalnu odluku da srebrnog „amaroka” sa letnjim Kontinental pneumaticima ostavimo tu. Prelazim kod Andreja u pikap, dok deo ekipe kreće pešice ka vrhu. Mi sa bronzanim idemo, pa dokle stignemo!
Odličan „4MOUŠN” pogon VW-a u kombinaciji sa zimskim pneumaticima Kontinental 4x4 Vinter Kontakt M+S čini čuda. Pogonska sila se pravilno raspoređuje, tako da točak sa najvećom trakcijom dobija i najveću snagu. Andrej ne pušta gas i zadržava momenat kretanja, dok „amarok reži i grebe", boreći se sa nagibom i klizavom podlogom, ali grabi napred. Na samo stotinak metara pre srušene karaule Vojske SFRJ nailazimo na jedan veći kamen, zapravo stenu i neprijatno odskačemo, no nastavljamo dalje i stižemo na zaravan...
I baš kada smo pomislili „Dobro je!" i izašli da se divimo pogledu, Mihajlo upita: "Šta to šišti?"
Marko u šali, kao iz topa, kaže: „Zmija...".
„Nije zmija, nego guma!", objašnjava Mihajlo i nastavlja: „Časna reč, ne šalim se..."
Pit stop na visokom nivou
"Konzilijarno" se okupljamo oko zadnje leve gume koja gubi poslednje Paskale pritiska, dok se „amarok” polako naginje u stranu. Kakve li ironije!? Skoro smo stigli na Midžor, najviši vrh Stare planine, tačnije tik ispod njega, do 2.160 metara nadmorske visine i mesta do kojeg je zapravo najdalje moguće doći automobilom. Prosto nema dalje, jer odavde, staza za pešake vodi nizbrdo ka Toplom dolu, a do samog vrha se mora pešice. I naravno, preostaje da se okrenemo, što baš i neće biti jednostavno sa vozilom čiji je prečnik okretanja 12,95 metara. No, to je trenutno manji problem!
Prvo ćutimo i gledamo se... A onda se kod Andreja „rađa" spasonosna satirična ideja: „Pa, zvaćemo AMSS... Jesmo li mi članovi ili ne?! Pomoć na putu..."
Sva sreća pa na Midžoru ima signala mobilne telefoniije iako smo zaista visoko i čini da avioni proleću oko nas. Konačno, veza je uspostavljena, a ljubazna službenica je prva „prihvatila poziv"... No, onda smo malo „zapeli" oko lokacije, jer uputstvo „osam kilometara levo od Babinog zuba, pa skoro do vrha Midžora" probudilo je kod nje sumnju u ozbiljnost naših namera. A mi smo bili zaista ozbiljni da se toga dana vratimo kući, a ne da noć provedemo na samoj granici sa Bugarskom!
I upravo u tom trenutku zovu me iz Poršea, onako čisto da provere kako je prošao naš poduhvat... „Ma, sve je u redu... Nego, da li je Uputstvo za korišćenje „amaroka” u kaseti? Ne, ne... Sve je u redu, nego samo čisto onako pitam... Dosadno mi je pa da čitam nešto u vožnji..." - rekoh, a devojke iz PR službe mi poverovaše. Hm!
U to stiže Luka i jedva hvatajući dah kaže: „Šta ste stali? Nemamo vremena, okrenite ga pa da ga slikamo kako treba, tu je kontra-svetlo!"
„Trenutno malo kontempliramo...", uzvrati Marko, koji se već zavukao pod Amaroka i pokušava da postavi dizalicu i nastavi: „Pogledaj gumu... Prosekli smo je na boku, kada smo naleteli na stenu!"
"Ha, ha... Ma, da?! Folirate me!" - u neverici uzvraća Luka.
"Ko te folira, pogledaj i sam! Ni AMSS neće da dođe, pa moraćemo malo da se isprljamo. Znaš ono kao pit stop..." - kroz zube reče Marko dok se po njemu sliva blatnjava voda sa „amaroka”.
„I to na visokom nivou... Najvišem!" - dodade Uroš...
Sreća na našoj strani
Naša ekipa u boksu na 2.160 metara nadmorske visine radila je izuzetno brzo i motivisano. Dodatne razloge za to pružile su činjenice da je drugi „amarok” udaljen gotovo dva kilometra, a da bar još sedam ima do kakve-takve „civilizacije", kao i da sunce sve brže „pada", a vazduh postaje sve „oštriji"...
Posao je ubrzo završen. „Amarok” okrenut u pravcu za povratak, a umesto zastave na vrh je poboden naš kišobran, čisto kao obeležje da je Top Speed, kao jedina redakcija automobilom stigao na Midžor!
Svesni činjenice da nam je preostala još samo jedna rezervna guma, a da bi predupredili eventualno novi pit stop usled preopterećenja na oštrom kamenju, svi osim mene kreću pešice sa vrha ka srebrnom „amaroku”. Za to vreme razmišljam kako nije samo problem popeti se. Sada kada budem krenuo nadole masa vozila od 2.830 kg na klizavom terenu neće mi biti „saveznik". Ponovo se uzdam u gume, ali pre svega i u sistem redukcije. Dakle, uključujem „4x4 lou" i Hil Disent Asist, ali ne i elektronsku blokadu diferencijala jer zasita nije potrebna, pa se polako spuštam. Tek tu i tamo, „amarok” malo proklizne i zanese se u stranu, jer mu dva točka idu kroz sneg, a dva po travi, ali ništa strašno. Ubrzo je i Luka uskočio u kabinu i rekao: „Ne mogu više, ja sam na poštedi..."
Konačno savladao sam i neprijatnu kosinu i stigao do drugog „amaroka”. U krilu mi je nekako završilo famozno Uputstvo, gde u delu „Terenska vožnja" pronalazim da je ovaj VW kadar da savlada bočni nagib i do 50%! Ma, da... To neka proba neko drugi, meni je za danas dosta i ovo.
No, zapravo preostala je i „trka sa mrakom"... „Brzina puža" kojom se krećemo je i dalje neophodna i za to vreme stalno se prisećam da je suština dobre ofroud vožnje zapravo da se krećete onoliko brzo koliko je moguće i sporo koliko je potrebno! Naravno, kada je uključena redukcija i elektronska kontrola brzine prilikom spuštanja, imate manje briga, ali opet treba biti na oprezu, jer strmina je velika...
Sunce je već zašlo kada smo se dohvatili asfalta kod Ski centra „Stara planina" ispod Babinog zuba. Za kratko se zaustavljamo da isključimo sve, sada, nepotrebne sisteme, proverimo vozila i prepakujemo opremu. Od sada biće dovoljan pogon samo na zadnje točkove, a kočnice će tek imati prilike da se dokažu... I ne samo one. Na povratku kući uverili smo se da „amarok” ima neke osobine, bar što se komfora na prednjm sedištima tiče, i putničkog automobila. Maksimalna brzina od 181 km/h je sasvim realna, ali ono što najviše fascinira je potrošnja goriva. EuroMOL D5 (evrodizel Euro 5 kvaliteta) natočen na pumpi kod Markovca na autoputu Beograd-Niš potrajao je do Pirota, tokom cele naše avanture i nazad do benzinske stanice istog proizvođača pored Jagodine. Rezervoari zapremine od 80 litara tamo su dopunjeni sa po 70,7 i 70,3 litara, što sa pređenih 507 i 510 km daje prosečnu potrošnju od 13,9 i 13,8 litara...
Sve u svemu, Top Hil Čelendž by Top Speed Midžor 2011 bio je interesantna avantura. Avantura u kojoj smo imali i dosta sreće, u svakom pogledu. Ipak, zadovoljni smo što smo automobilom osvojili najvišu tačku u Srbiji, zapravo onom nama dostupnom delu, stigli na cilj i bezbedno se vratili. Uz sve to, bogatiji smo za neka nova iskustva, i of-roud, ali i gastronomska, koja smo ponovo sticali na povratku kući u objektu čudnog imena, ali odlične ponude...
Stara planina
Stara planina se nalazi na istoku Srbije i predstavlja deo karpatsko-balkanskog masiva. Masiv Stare planine je, zapravo, zapadni deo poznate Balkan planine koja se proteže sve do Crnog mora deleći Bugarsku na dva dela. Ukupna površina masiva je 1802 km2, a planinski venac se prostire sa severozapada ka jugoistoku, duž srpsko-bugarske granice.
Najviši vrh Stare planine je Midžor visine 2169 m. Planina je bogata vodom, kanjonima, ponorima, vrelima i vodopadima. Oko 1190 biljnih vrsta ulepšava ovu planinu. Životinjski svet je raznolik. Počev od leptira vodozemaca, gmizavaca, ptica, riba pa do krupne divljači, od jelena i divlje svinje, ali i sitnije poput vuka, lisice, zeca...
Od 1997. godine Stara planina je proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja. Površina parka iznosi 142.219,64 ha.
Babin Zub 1.780 m/nv
Na Staroj planini postoji specifičan morfološki oblik nazvan Babin zub. Njegova zapadna strana (Knjaževačka) karakteristična po vertikalnim odsecima stena, gde se jedan odstenjak izdvaja oblikom koji podseća na stari zub, po čemu je i nastalo ime. Njegova visina iznosi, oko 200 metara i vrh je pristupačan samo alpinistima. Sa južne strane Babin zub je blago trbušast i spušta se prema selima Topli do i Zaskovci, na strani opštine Pirot.
Interesantno je da sam vrh Babin zub, kao i naš deo Stare Planine, pripada pojasu kontinentalne klime. Sneg na severnoj strani traje od oktobra do aprila ili maja, a na južnoj od novembra ili decembra do marta.
Celo područje je bogato izvorima vode. Pored planinarskog doma nalazi se izvor iz koga nastaje Trgoviški Timok. Po zapisima Jovana Cvijića, sa samo + 4 oC to je i najhladnija voda u bivšoj SFR Jugoslaviji. Ovaj deo Stare planine praktično je netaknut, ako se izuzme stočarstvo, a posebna bogatstva u podzemnom delu predstavljaju zlatonosni potoci, mada ima i granita, uljnih škriljaca, urana i drugih rudnih bogatstava.
Z.Živkov
