BMW M5 Experience
četvrtak, 15 decembar 2011 11:28
OSTVARENJE VOZAČKOG SNA
Tokom test vožnji na stazi Askari, koja se može nazvati pravim trkačkim rajem, imali smo priliku da se upoznamo sa najnovijim„BMW-om M5”, koji je dokazao da i pored „daunsajzinga” po pitanju veličine motora, i te kako može da ponudi više od prethodnika
Na čuvenoj stazi Askari u Španiji poslednji put sam bio 2007. godine, kada sam bio u prilici da testiram BMW-ov „M3”. Ove godine sam opet posetio ovu izuzetnu lokaciju, a povod je ovaj put bio još bolji – novi „M5”! Sećam se, pre četiri godine su mi osećanja nekako bila podeljena, jer sam samom stazom i kompletnim sadržajem koji ona pruža bio u najmanju ruku jednako impresioniran kao i automobilom. Zato sam sada sa nestrpljenjem očekivao dolazak na stazu, da vidim koje utiske ću poneti kući ovaj put – stazu Askari, ili novi „M5“.
Moja „španska avantura“ je počela po sletanju na aerodrom u Sevilji, odakle smo transportovani do dvadesetak minuta vožnje udaljenog hotela „Hacienda la Boticaria“, koji me je oduševio tradicionalnim španskim izgledom i nivoom luksuza. Čitav hotelski kompleks obuhvata golf terene, ergelu rasnih konja i, ni manje ni više, nego heliodrom. Naravno, ovaj predivni hotel mi je bio samo usputna stanica do krajnjeg cilja. Čekanje i nestrpljenje do sutrašnjeg dolaska na stazu Askari sam ispunjavao obilaskom Sevilje, ali prava najava dolazećih uzbuđenja je bila prezentacija nove „M petice“ predveče u hotelu.
Sama prezentacija je bila na vrhunskom nivou što je tipično za BMW, a da smo mi zaista „nebeski narod“ sam još jednom bio u prilici da se uverim, kada sam shvatio da za mojim stolom sedi i jedan od vodećih ljudi u prodaji M modela, koji se na moje veliko iznenađenje zvao Vladimir Bistrivoda! U krajnje opuštenom neformalnom razgovoru sam saznao dosta o planovima M odeljenja. Naravno, ništa ekskluzivno, ali saznao sam da se od takozvanog „daunsajzinga“ ne odustaje ni kada je razvoj budućih modela u pitanju, ali se ne odustaje ni od povećanja snage, kvaliteta i performansi. Ipak, jedno je prezentacija sportskog automobila u foajeu hotela i ćaskanje o njemu, a jedno je vožnja na stazi, tako da sam posle večere požurio u hotelsku sobu, da pohitam u susret sutrašnjem danu...
Tek kada je svanulo bio sam u prilici da konstatujem kako moja soba ima prelep pogled na golf terene, kao i pomenuti heliodrom, koji je sada ukrašavao i jedan helikopter. Ništa ne sluteći, zaputio sam se na doručak, ali zamalo sam povratio kada sam saznao da će nas do Askari staze transportovati helkopterom! Moram da priznam da ako nešto ne volim, onda je to letenje. Na česte vožnje avionom sam nekako navikao, posebno kada sam prateći dokumentarni serijal „er kreš investigejšn“ na Nacionalnoj geografiji, saznao da avion može da se koliko toliko bezbedno prizemlji i sa ugašenim motorima. A šta se dešava sa helikopterom kada se ugase motori? Pardon, on ima samo jedan motor od koga sve zavisi! Pa dešava se to da pada kao kamen. Ipak, stisnuo sam zube i ušao u mrsko prevozno sredstvo, a tokom celog leta sam se dobro držao, tako da pilot nije moga ni da nasluti moj nivo straha. Čak se po dolasku na Askari ponudio da odveze jedan krug iznad same staze, što je bio poseban doživljaj i jedan sasvim drugačiji pogled na trkačku pistu. Čak sam se ponudio da ja njega provezem u „BMW-u M5“ po stazi, što je on prihvatio, ali kasnije tokom dana nisam uspeo da ga pronađem. Ko zna, možda se ovaj put on uplašio...
Sama staza Askari je izuzetno originalna i nimalo ne podseća na ostale slične komplekse po Evropi. To je više neka vrsta luksuznog hotela ili odmarališta, koje nudi i mogućnost uživanja u vožnji po izuvijanom i blago brdovitom putu, ali na bezbedan način. Još kada sam na parkingu ugledao uredno parkirane „M petice“, činilo mi se da se nalazim u pravom raju za automobiliste. Organizatori su nas podelili u tri grupe. Prva je podrazumevala druženje sa instruktorima vožnje koji su mi po ko zna koji put pokazivali kako se pravilno sedi za volanom. Mislim da ću morati da izvadim neku potvrdu kojom ću ubuduće biti oslobođen ove obaveze. Morao sam ipak da se strpim do sledećeg turnusa, koji je podrazumevao testiranje noviteta. Najzad.
Svakako prva impresija je bio zvuk. Možda ću zvučati neskromno, ali posle stare V10 „petice“, osam cilindara mi se čini nedovoljno. Naravno, zvuk jeste dobar, ali sam na tom polju očekivao nešto više. Po smeštanju za upravljač usledio je pravi elektro-šok. Pritom mislim na, malo je reći, obilje lampica i i dugmića. Srećom, sve one su tu zbog ljubitelja gedžeta, dok istinski fanovi brzine mogu da pokrenu automobil i uz pomoć najosnovnijih komandi. Naravno, pre toga sam sve moguće modove vožnje podesio na „najsportskije“. Tada se pomalo konzervativna limuzina transformiše u pravi sportski automobil. Tek tada sam spoznao sve čari novog, manjeg motora. Da ne znam da je u pitanju agregat potpomognut turbo tehnologijom, iz same vožnje, ako zanemarim zvuk, to nikada ne bih mogao da naslutim.
Istina, čuvena „turbo rupa“ je kod savremenih motora odavno eliminisana, ali razvoj snage je do te mere linearan, kao da sam se nalazio za upravljačem najboljeg sportiste sa visokoturažnim V8 agregatom. A obrtni moment od maksimalnih 680 njutnmetara koji je dostupan već pri 1.500 obrtaja otvara potpuno nove mogućnosti u odnosu na pomenute atmosferske motore. Pravila na stazi su bila stroga, tako da potpuno isključivanje elektronskih sistema bezbednosti nije bilo moguće, ali su oni bili sportski „naštelovani“, tako da su mi omogućili postizanje koliko-toliko dobrih vremena po krugu. Iako je u pitanju veliki i težak automobil, ostvaren je idealan balans. Prilikom brzih promena pravca „M5“ se ponaša kao vrhunski sportista konstruisan bez ikakvih kompromisa, a tek u sporijim krivinama postaje jasno da je u pitanju limuzina sa prostorom za pet osoba i 520 litara prtljaga.
Upravljač je apsolutno savršen. Omogućava potpunu kontrolu u svim uslovima vožnje, a iako zbog uključenih elektronskih sistema pojedine krivine nisam bio u mogućnosti da savladavam u „pauer slajdu“, potpuno sam siguran da bi to bez ESP-a utreniranom vozaču bilo lako ostvarivo. Po dolasku u boks, kada sam osetio miris kočnica i upaljenih guma bilo mi je jasno zašto je organizator odabrao Askari za promociju novog „M5“, i više mi nije bilo ni žao što sam morao da se vozim helikopterom. Ipak, srećom, za povratak do hotela je bio zadužen „M5“, kada sam jednom laganom vožnjom solidnim španskim putevima, a jednim delom i autoputem, bio u prilici da se i na drugi način upoznam sa modelom „M5“, kada sam shvatio da je on mnogo više od sportskog automobila.
U pitanju je u pravom smislu reči univerzalac koji apsolutno može da posluži da se cela porodica, bar kada su zapadni standardi u pitanju, odveze do neke staze. Deca ostanu u igraonici, „mama“ može da se snađe i sama, a „tata“ da uživa u svojoj igraonici i to u istom automobilu kojim se i dovezao. Tada sam se zapitao čemu sve. Čemu služi skupoceni automobil osposobljen i za porodicu i za trkačku pistu, a koji sa samo 70 posto potencijala može da pruži performanse od kojih prosečnom vozaču zastaje dah? Zaista ne znam, ali znam da bi ga sutra kupio da su neke druge prilike. U svakom slučaju ova BMW-ova prezentacija je bila bogato iskustvo, pa ovu priliku koristim i da se zahvalim predstavniku BMW-a za Srbiju kompaniji Delta Motors. Askari, „M5“, luksuzni hotel, dobro de i ona vožnja helikopterom. E, da sam se samo još kući vratio privatnim avionom... mada, ko zna, možda i jesam.
A.Kulundžić
Komentari