Mini Fürstenfeldbruck Air Base

utorak, 15 novembar 2011 11:28

MINImalizam NA DELU

Postoje prezentacije novih modela koje se dugo pamte i koje se posle među kolegama dugo prepričavaju, promocija Minijevog „kupea” je jedna od njih. Prisustvo legende relija, Rauna Aaltonena je samo jedan od razloga

Kada izveštavamo sa raznoraznih putovanja prva nam je impresija obično sam automobil i te utiske čitaocima prenosimo kroz medije. Ipak, ovaj put sam tokom prezentacije Minija u kupe verziji, o čemu takođe možete da čitate u ovom broju, možda jednako bio oduševljen samom organizacijom putovanja, pa, eto, moram i to da podelim sa Vama. Da budem iskren, poslednjih godina zbog obilja obaveza, putovanja sam počeo da biram, pa obično odlazim na prezentacije koje su značajne, a koje mi neće oduzeti mnogo vremena. Kada je stigao poziv da se putuje na promociju Minijevog „kupea” pogledao sam e-mejl, na kome sam video da me čeka samo jedan let do tamo i jedan nazad, a znajući gostoprimljivost domaćina iz BMW-Mini grupacije, pretpostavio sam da bi ta dva dana u Minhenu za mene mogla da predstavljaju svojevrsnu banju i kratak predah od svakodnevnih obaveza.

Daleko od toga da sam bio nezadovoljan, naprotiv, to je bila jedna od najboljih prezentacija kojima sam prisustvovao, ali, ipak, sve je ispalo potpuno suprotno očekivanjima. U pozivnom pismu nije bilo navedeno ime i adresa hotela u kome ćemo biti smešteni, ali kao što kažem, znajući domaćine, nisam o tome ni razmišljao. Prvo iznenađenje je usledilo po sletanju u Minhen. Na aerodromu me je dočekao vozač, koji se na moje pitanje gde ćemo biti smešteni samo nasmešio uz komentar da ne brinem. Dobro…

Čuveni relista Ruano Altonen nam se pored trkačke staze pridružio i na prezentaciji Minijevog "kupea" gde nas je informisao o njegovim voznim karakteristikama

Potom su se iznenađenja nastavila kada sam na prvom „ček pointu”, gde sam prijavio svoj dolazak i prisustvo, zadužio ključ od sobe, koji me je više podsetio na ključ od poštanskog sandučeta nego od hotelske sobe. Posle kraće vožnje sam shvatio i zašto, jer umesto pred luksuzni hotel, stigli smo pred napušteni vojni aerodrom. Napušten, ali samo od strane vojske, jer tu nas je dočekala jedna od najbolje organizovanih prezentacija koje pamtim. Kao prevozno sredstvo „po lokalu” služio nam je stari školski autobus sa Mini brendingom. Sam ambijent je, pogotovo u večernjim satima, bio pomalo neobičan i budio je svakakve asocijacije, a vesela atmosfera i puno ljudi su, ipak, bili zaslužni za odlično raspoloženje. Tek tada sam saznao od čega je pomenuti ključić. On je omogućavao ulazak u kamp-prikolicu, koja je bila neka vrsta hotelske sobe. Same prikolice su se nalazile parkirane unutar ogromnih zamaskiranih avionskih hangara, a između njih je bio smešten veliki zajednički dnevni boravak sa televizorom. Sve to mi je bilo vrlo simpatično, pa mi nije smetao ni spartanski komoditet u samoj prikolici. Na kraju krajeva, došao sam da testiram novi Minijev model, a iskreno, ovako nešto mi je interesantnije na par dana, nego što bi bio boravak u nekom zastakljenom sterilnom hotelu „Hilton”. Kao i svi kamperi, zadužili smo skroman pribor za ličnu higijenu, što je boravku u ovom vojnom objektu dodatno dalo na autentičnosti.

Pres konferencija je bila održana na originalan način, za okruglim stolom, tako da su novinari i prezenteri mogli da neposrednije komuniciraju

Da ne zaboravim da pomenem i to da sam pred polazak na put zaboravio da pogledam vremensku prognozu za Minhen i okolinu, pa sam pošao oskudno odeven. Naravno, nimalo me nije iznenadila kiša i temperatura za desetak stepeni niža nego u Beogradu, pa sam se u prikolici prvih nekoliko minuta bavio traženjem prekidača koji bi mi omogućio da pojačam grejanje. E, da sam bar umesto vremenske prognoze zaboravio četkicu za zube… Ovako sam imao jednu četkicu za zube viška i jedan džemper manjka.

Tokom boravka smo uživali u najrazličitijim specijalitetima

Sutradan rano ujutru (iako ja zbog hangara i plastične prikolice još nisam ni znao da je svanulo) iz sna me je prenuo uznemirujući zvuk kakav obično čujem iz policijskih automobila. Pošto sam po inerciji skočio, tek tada sam video da se u prikolici, kao i u svim ostalim, nalazi „motorola”, koja nam je umesto klasičnog hotelskog telefona služila za komunikaciju. Posle tuširanja u malenom ograđenom prostoru koji predstavlja neku kombinaciju tuš kabine i kupatila (kupatilo po opremljenosti, tuš kabina po dimenzijama, ali nije važno…) našao sam se u jednom od aerodromskih hangara koji nam je predstavljao trpezariju. Hrana je bila za svaku pohvalu, bolja nego u najboljim hotelima i nimalo po ugledu na pomenute vojne standarde, što je dobro, jer tu smo doručkovali, ručali i večerali.

Posle večere smo uživali i u "živoj svirci" kada su novinari mogli da u opuštenijoj atmosferi razmenjuju utiske o novom modelu

Kako smo dan ranije Minijevim „kupeom” bili u prilici da prevalimo oko 500 kilometara bavarskih puteva, ovde nas je čekao deo testova na stazi i poligonu. Domaćin je bio finski relista, šampion iz 1965. godine, Rauno Aaltonen. I pored činjenice da je pre tri godine zagazio u osmu deceniju života, legendarni Finac nas je sve uverio da vožnja nema mnogo veze sa godinama, baš kao što to u poslednje vreme potvrđuje i Mihael Šumaher. Ipak, da li da bi domaćinima vratio za onu motorolu, ne znam ni sam zašto, pri sedanju u automobil sa Aaltonenom, predstavio sam se samo imenom, bez detaljisanja o vozačkom iskustvu. Posle nekoliko krugova na stazi i poligonu, gde sam bio u prilici da vidim jedan tipični „relistički” pristup vožnji, došao je red na mene. Iskusni test vozači, kao što je Aaltonen su u takvim situacijama uvek oprezni, jer kod velikog broja automobilskih novinara zelja za vožnjom i dokazivanjem značajno prevazilazi realne sposobnosti. U prvih nekoliko stotina metara sam vozio lagano, da bih po ulasku na stazu snažno dodao gas. Pred prvom krivinom, gde je Aaltonen navikao da manje iskusni novinari znatno ranije koče, primetio sam da se grčevito drži sa obe ruke, ali već po izlasku iz krivine „stari lisac” me je pročitao, pitavši me da li sam mu sve rekao. Tada sam mu rekao za svoju trkačku karijeru, pa smo bili u prilici da se dobro ispričamo, uglavnom razmenjujući utiske o vozačkim stilovima reliste i klasičnog vozača na kružnim trkama.
Sva ova dešavanja na prezentaciji Minijevog „kupea” su učinila da to bude jedna od promocija koje ću sigurno dugo da pamtim, ako ne zbog prikolice, motorole i hangara, onda bar zbog druženja sa Raunom Aaltonenom, koji me je uverio da ću i za trideset godina moći da uživam u vožnji.