Anica Dobra, glumica
Kada je kupovala svoj prvi automobil imala je samo jedan uslov od kog nije odustala do danas – auto mora da je crn, metalik crn, ili crn mat, kako god, ali crn. Nisanov „džuk“, čiji je trenutno promoter joj, kako kaže, ponekad služi kao kao lepa mala crna tašna, bez koje se ne može
Nežna strana medalje
Da li se svet vozača deli na muški i ženski deo? Baš kao što se svojevremeno Hazarski rečnik Milorada Pavića, čija su dela prevedena na više od trideset jezika, pojavio u muškoj i ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će knjigu čitati? Ne tako davno, da bi se zaboravilo, na TV ekranima se redovno prikazivao spot jedne osiguravajuće kuće koji je, ne direktno, ali vrlo uverljivo, govorio baš o takvoj podeli. Ukratko, u malom TV filmu čija je radnja smeštena na prepun parking u dvorištu višespratnice, jedna dama pokušava da pronađe mesto za svoj automobil. To je bio razlog da se među komšijama (svi odreda mušarci) podigne uzbuna, pa se dobar deo njih našao u dvorištu ne bi li pomagao prilikom manevrisanja između mnogobrojnih vozila. Sve dok jedan od „navigatora” nije na kolima komšinice primetio nalepnicu određenog osiguravajućeg zavoda, što je bila potvrda da će svaka šteta koju ona napravi biti nadoknađena. To je bio znak da razloga za brigu više nema pa svi kavaljeri odlaze, a ostavljaju komšinicu samu da završi svoj posao.
Pravilo koje se ne menja
Primera za „muško šovinističko” ponašanje u saobraćaju ima na svakom kilometru pređenog puta. Od onog čuvenog „ko ti dade dozvolu” do pominjanje najbližih predaka. Kako nežniji pol doživljava ovakav pritisak? Na pitanje na koje sve načine muškarci reaguju na sve veći broj žena vozača, koje ih tako potiskuju iz jedne od poslednjih mačo tvrđava, junakinja naše priče Anica Dobra kaže da se tako što retko dešava. – To je malo retro pitanje, iz šezdesetih godina prošlog veka. Ni fudbal nije više mačo tvrđava, a o vožnji da ne govorimo. Ja ne bih pravila nikakve podele. Možda samo, uz svo poštovanje, generacijske. Mislim da su seniori mnogo oprezniji za volanom i da se po takvoj vožnji prepoznaju. I ja ću tako, verovatno. Rekla bih da se u saobraćaju vidi ovakva situacija, što je žena zbunjenija za volanom to su muškarci više ljubazni, pod uslovom, naravno, da je ta ženska osoba simpatična, lepa, zgodna, vesela, šta god. U protivnom, bolje joj je da dobro vozi – odgovara Anica Dobra.
"Veliko uživanje mi je bila scena na filmu Stefana Arsenijevića „Ljubav i drugi zločini”, gde se jedan „jugo” razbija o zid garaže. Meni nije bilo dozvoljeno da ga lično razbijem, ja sam snimala samo krupnjake, a glavnu stvar su obavili profesionalci"
Zašto je Anica Dobra odgovarajući sagovornik na ovu temu? Zato što pripada onoj maloj, probranoj, grupi vozača koji su dobili priliku da promovišu određene marke automobila. I zato, što je bila spremna da se zarad svojih princima odrekne ove privilegije, pre nego što počne da oseća njene blagodeti. Ta epozoda, iz njenog da kažemo promoterskog života, se izrodila u pravu anegdotu koja se odigrala ovako: kada su joj se javili ljudi iz Nisana i ponudili da bude njihova promoterka Anica Dobra je imala samo jedan uslov – da automobil bude crne boje. Nije insistirala na nekom posebnom modelu, ali nije želela ni da odustane od svoje želje. Na primedbu da nemaju odgovarajući model u crnoj boji, da je paleta boja široka i da može da bira između svih ostalih boja i nijansi ona je ostala nepokolebljiva – ili crn ili ništa. Verovatno su ljudi iz Nisana pomislili da je vrlo tvrdoglava, no Anica se nije povlačila. Bila je čelične volje, kao što je osnivač jedne od najvećih američkih industrijskih imperija fabrike automobila Ford, Henri Ford, nudeći svoj čuveni „model T”, koji je proizveden u više od 15 miliona primeraka i proglašen za automobil koji je obeležio prošli milenijum, uporno ponavljao da može da se nabavi u bilo kojoj boji pod uslovom da je ona crna. – Kada sam kupovala svoj prvi automobil („fiat uno”) imala sam ograničen budžet i znala sam koliko mogu da se „ispružim” i šta sebi mogu da priuštim. Ali i u toj skromnoj varijanti sam imala jedan uslov od kog nisam odustala do danas – auto mora da je crn, metalik crn, ili crn mat, kako god, ali crn. Generalno ne volim boje, a upravo opran crni automobil se meni najviše dopada. Pre neku godinu sam snimala neki flm u Abu Dabiu i nagledala se isključivo belih automobila luksuznih kategorija. Šta da kažem, boja im je bila jedina mana - kroz smeh objašnjava Anica Dobra.
Prednosti „pogleda odozgo”
Posle „una” izabrala je „suzuki vitaru”, crnu svakako, sa kojom je otkrila novi dimenziju u upravljanju automobilom, što bi rekao veliki pesnik Petar Petrović Njegoš „ko na brdo, ak i malo, stoji više vidi no onaj pod brdom”. – Za razliku od mog prvog automobila otkrila sam da vozač može da ima drugačiji položaj za volanom, da njegova pozicija bude malo podignuta i samim tim ima bolji pregled onoga šta se dešava u saobraćaju. Da lakše kontrolišu spoljne ivice automobila, koje su vozačima najčešće nevidljive, pa, prilikom parkiranja, na primer, samo pretpostavljaju koliko je zadnji branik udaljen od prepreke. Kada sam se jedanput „podigla” na ovaj nivo više nisam imala nameru da sa njega silazima, pa je i moj treći automobil, bila je to „suzuki vitara”, takođe omogućavao vozaču ovakvu pogodnost. Ja sam jedna od onih štrebera koji su vozačko iskustvo stekli tek u auto-školi, a kako sam imala sreću da me obučava fenomenalan instruktor, tu veštinu sam brzo savladala.
– Naravno da sam prošla i prevazišla fazu temperamentnog vozača kada sam uživala da se vozim po gradu. Sećam se jedne nezgode kada sam bila novopečeni vozač i kada mi se auto zaustavio na sred jednog velikog bulevara na Novom Beogradu. Izazvala sam haos, mukotrpno našla automehaničara za „defektan” auto, koji je mogao da konstatuje da nema benzina u razervoaru. Blam. Danas spadam u one takozvane opuštene vozače, koji su iza sebe ostavili dečije bolesti novajlija. Ne dozvoljavam da me iz takta izvedu saobraćajne gužve, imam uvek u vidu i ostale učesnike u saobraćaju, pešake, bicikliste i druge dvotočkaše. Svakodnevna je pojava da se propuštaju vozila, kompromisi su svakodnevica, kao i u životu. Za mene auto prvenstveno predstavlja „tehničko sredstvo”, mada, iako sam nezainteresovana za luksuzne automobilske marke, umem da cenim udobnost i opuštenost koju nude bolji modeli. S obrzirom da živim u gradu gde su gužve obavezne, praktičnost mi je ipak prioritet, kao i to mi je auto čist, što je u Beogradu pravi izazov – dodaje Anica Doba.
Prvoaprilski „kaškai“
Mada ne voli brzu vožnju, debele zimske noćne magle, kada se ne vidi prst pred okom, ni zaleđene uzbrdice bez lanaca na točkovima na snimanju jednog filma u Nemačkoj hrabro je predložila da u jednoj sceni ona bude na volanom automobila umesto kaskadera. – Nije to ništa bilo holivudski spektakularno, više se radilo o tome da je putanja bila kratka, a da je trebalo razviti veliku brzinu i stati na tačno određenom mestu. I za takve stvari se takođe uzimaju kaskaderi koji su vični za volanom. A veliko uživanje mi je bila scena na filmu Stefana Arsenijevića „Ljubav i drugi zločini”, gde se jedan „jugo” razbija o zid garaže. Meni nije bilo dozvoljeno da ga lično razbijem, ja sam snimala samo krupnjake, a glavnu stvar su obavili profesionalci – kaže Anica Dobra.
"Ja ne bih pravila nikakve podele. Možda samo, uz svo poštovanje, generacijske. Mislim da su seniori mnogo oprezniji za volanom i da se po takvoj vožnji prepoznaju. I ja ću tako, verovatno."
Svakodnevni tempo, ispretpletane obaveze u pozorištu i na filmu, sa čestim putovanjima „na daleko”, privremeno su udaljile automobile iz života Anice Dobre. Pokazalo se da je auto češće stajao na parkingu nego što ga je koristila pa je odlučila da više nema. Ova pauza je trajala sve dok se nisu pojavili ljudi iz Nisana i ponudili joj ulogu promotera i „kaškai” (u svim bojama sem crne). – Dogodilo se nešto slično onome šta se dešava kada vas pozove reditelj, producent ili menadžer i ponudi ulogu u nekom filmu. Tako su mene pozvali iz Nisana, ali nezgoda je bila što se to dogodilo prvog aprila pa ja taj poziv nisam shvatila baš ozbiljno. Posle susreta sa „nisanovcima” sam upoznata sa detaljima ovakvog angažmana. Prošle godine sam vozila „kaškai”, ove godine je to njegov mlađi brat „džuk”, mislim da bih se dobro snašla i starim bratom „muranom”. Ipak, „džuk” je kao lepa mala crna tašna, bez koje se ne može – rekla nam je Anica Dobra.
M. Ljubisavljević
Fotografije: Mihajlo Todorović
