Intervju: Žika Jelić
petak, 27 maj 2011 21:20
CRNI LEPTIR
Žika Jelić, basista legendarnog sastava „YU grupa“ uglavnom je poznat kao jedan od poslednjih čuvara autontičnog „rokenrola“, a manjem krugu poznavalaca i prijatelja je poznat i kao veliki zaljubljenik u „oldtajmere“ i motocikle
Krenimo izokola, pitanjem: „Zašto Žika Jelić, jedna od ikona YU grupe, svoj automobil parkira gde stigne, kada već ima garažu tako reći iza kuće?” Rešenje ovakve ukrštenice je, samo na prvi pogled, jednostavno. Pod vodoravno, tu čuva nešto dragocenije od automobila, koji je istina „kao nov” ali je i pored toga tek „tehničko sredstvo”, pomoću koga se prebacuje iz tačke A u tačku B.
Šta je unutra? Svašta. Mala Aladinova pećina: dva „harlia”, jedan prava retkost iz 1942. godine, drugi u najboljim godinama i jedan mali „BMW R25/3”, takođe malo mator (1954.) ali u punoj snazi, znači pravi. Društvo im pravi „soleks”, bicikl sa pomoćnim motorom, stariji ljubitelji dvotočkaša na motorni pogon ga se sigurno sećaju.
Ili pod uspravno, ostanimo još malo u svetu enigmatike, šta bi roker mogao više da voli od svojih motocikala? Dakle lud za dvotočkašima, kad bi mu koji, ne daj Bože, pao sa litice i on bi skočio za njim.
Šta je unutra? Svašta. Mala Aladinova pećina: dva „harlia”, jedan prava retkost iz 1942. godine, drugi u najboljim godinama i jedan mali „BMW R25/3”, takođe malo mator (1954.) ali u punoj snazi, znači pravi. Društvo im pravi „soleks”, bicikl sa pomoćnim motorom, stariji ljubitelji dvotočkaša na motorni pogon ga se sigurno sećaju.
Ili pod uspravno, ostanimo još malo u svetu enigmatike, šta bi roker mogao više da voli od svojih motocikala? Dakle lud za dvotočkašima, kad bi mu koji, ne daj Bože, pao sa litice i on bi skočio za njim.
U Ljubljanu po "ajfela"
Takva je dijagnoza, ali ne zna se otkud ta strast dolazi. Da li se začela onog dana kada mu je ujak dopustio da prvi put sedne na moped, da se zna odmah je pao što kažu probio led i ušao u svoj san, u kome se još uvek oseća kao riba u vodi. Ili onda kada je prodao „brata blizanca” svog „harlia” iz 1942. godine, jer imao ih je dva, pa posle nije mogao ni da jede, ni da spava zbog griže savesti jer je izdao prijatelja?
Da pronalaženje odgovora bude neizvesnije, kao traženje kraja koncu u zamršenom klupku, u ovoj priči postoje i stari automobili, koji su takođe u životu njenog junaka imali važnu ulogu. Sve je počelo, kako reče pesnik iz susedne nam zemlje, muzikom i, ako može da se doda, oldtajmerom. Prvo je bila „opel olimpija”. Ona je pronašla mesto ne samo u životu Žike Jelića, svakodnevno ju je vozio tri godine, nego i u YU grupi. Ovekovečena je na omotu jednog od njihovih albuma: na haubi u sredini Žika, kraj leve ruke njegov brat Dragi Jelić, desno Raša Đelmaš, a ispod „olimpija”.
– Često se i sam upitam zašto me privlače stari automobili i motocikli, a pored novih prolazim ravnodušno? Evo već gotovo četrdeset godina, koliko se družim sa njima, ne znam odgovor, ali znam da sam uvek svoje oldtajmere, bilo da je reč o automobilima ili motociklima vozio. I da sam uvek, kad god bi mi se pogled sreo sa drugim učesnicima u saobraćaju, video osmeh na njihovom licu, da se niko nije gurao, da niko nije režao „skloni tu starudiju”, da se svako trudio da bude pažljiv i korektan. Ima nešto u starim automobilima i motociklima – kaže Žika Jelić.
Da pronalaženje odgovora bude neizvesnije, kao traženje kraja koncu u zamršenom klupku, u ovoj priči postoje i stari automobili, koji su takođe u životu njenog junaka imali važnu ulogu. Sve je počelo, kako reče pesnik iz susedne nam zemlje, muzikom i, ako može da se doda, oldtajmerom. Prvo je bila „opel olimpija”. Ona je pronašla mesto ne samo u životu Žike Jelića, svakodnevno ju je vozio tri godine, nego i u YU grupi. Ovekovečena je na omotu jednog od njihovih albuma: na haubi u sredini Žika, kraj leve ruke njegov brat Dragi Jelić, desno Raša Đelmaš, a ispod „olimpija”.
– Često se i sam upitam zašto me privlače stari automobili i motocikli, a pored novih prolazim ravnodušno? Evo već gotovo četrdeset godina, koliko se družim sa njima, ne znam odgovor, ali znam da sam uvek svoje oldtajmere, bilo da je reč o automobilima ili motociklima vozio. I da sam uvek, kad god bi mi se pogled sreo sa drugim učesnicima u saobraćaju, video osmeh na njihovom licu, da se niko nije gurao, da niko nije režao „skloni tu starudiju”, da se svako trudio da bude pažljiv i korektan. Ima nešto u starim automobilima i motociklima – kaže Žika Jelić.
– Lako smo našli zajednički jezik, čovek je odmah video da ima posla sa pravim ljubiteljem starih vozila i nije ni odredio neku veliku cenu. Brzo smo se dogovorili. Uz pomoć prijatelja, trkača iz Slovenije, prebacili smo ga u Beograd, pravo u blok 45, gde je završio svoj vek. Odličan automobil, još u dobroj formi. Na motoru je jedan ventil bio zaglavljen, ali smo to lako otklonili i vozio sam ga i voleo sam ga. Bio je kod mene 14 godina, a onda je jednog dana komšija javio gradskoj čistoći da na parkingu stoji jedna starudija prekrivena najlonom. Oni su došli i odneli olupinu, zbog koje samo srce što mi nije puklo. Kad sam saznao šta se dogodilo odjurio sam na plac gde se ostavljaju pokupljena vozila. Moj „ajfel” je bio uništen prilikom transporta, toliko zgnječen da nije mogao da se popravi. Više nisam ljut, ali još sam tužan i naježim se kada o tome pričam. Imao sam dva oldtajmera no moja prva ljubav su motocikli. Uvek sam bio njima opčinjen. Svašta me privlači, ali njihov zvuk je neodoljiv. Ko zna, možda zbog uspomene na našeg oca. Bio je avio mehaničar i ponekada bi nas vodio na aerodrom, sećam se, kada su isprobavali motore, te grmljavine – dodaje Jelić.
Noćna mora na dva točka
M.LjubisavljevićNajprivlačniji je bio „harli dejvidson”, logo, zaštitni znak rokera. Toliko privlačan da je ubrzo postao noćna mora pa se Jelić upustio u istragu, dostojnu upornosti oficira nekakve tajne policije. U to vreme YU grupa je takoreći živela na točkovima, putovala sa koncerta na koncert širom nam nekadašnje zajedničke domovine. I u svakom mestu bi pedantno, kao major Čeke, proveravao svaki trag koji bi ga doveo do cilja. Tako je otkrio da u Ljubljani postoji jedan „harli”, da su u Beogradu dva, u Skoplju tri, jedan u Ohridu, baš kao i u Kosovskoj Mitrovici. Svi proizvedeni tokom Drugog svetskog rata i svi stigli u našu zemlju ko zna kojim putevima iz Amerike i Rusije, gde su ih dobili kao ratnu pomoć. Za svaki slučaj, kupio je dva.
- Jedan od njih sam vratio u život uz pomoć majstora Edike, njegov sin Dragan Spasojević i danas radi u očevoj radionici u ulici Milana Rakića. Za majstora Ediku, koji je i sam bio pravi bajker, nije bilo nikakvih tajni, kada je reč o starim motociklima, imao je znanje i zlatne ruke koje su mogle da naprave svaki deo. Posle nekoliko godina podao sam mog „harlia” i pokajao se. Kupio ga je Slavko slikar i sam zaljubljen u motocikle. On je iznenada umro, a motocikl je nestao, niko nije znao kuda i kako. Ali ostala je mora da sam pogrešio kada sam ga otuđio, kao da sam izdao prijatelja. To me je godinama pritiskalo da sam rešio da počnem restauraciju drugog „harlia” koji je stajao u garaži, mada sam u međuvremenu nabavio noviji, moćniji, brži, udobniji model iste marke, kakav ima i moj brat Dragi. Restauracija je, uz dragocenu pomoć Branislava Juranovića koji takođe ima zlatne ruke, trajala dve godine. Da se on nije ponudio da mi pomogne ko zna kada i kako bih uspeo da ga obnovim. Bio je to pravi poduhvat, neizvestan i skup. Posle restauracije dva automobila i motocikala odlično znam koje sve prepreke moraju da se savladaju da bi se taj posao uspešno priveo kraju. Na kaju smo, zajedničkim snagama, uspeli da ga dovedemo u staru formu. Retko ga vozim. Komplikovan je za vožnju i neprikladan za saobraćajne gužve kakve sada vladaju, ali je uvek pravo uživanje kada na njega sednem. Kada ste na motociklu to je drugačiji osećaj. Nas je trojica braće, Dragi i ja smo, da tako kažem, bajkeri. Srednji Radovan je druga priča. Kad god ga vozim uvek kaže „polako, pazi...” ne oseća se prijatno, ne znam zašto – kaže Žika Jelić.
Odgovor se možda krije u stihovima jednog od nezaboravnih hitova YU grupe koji kažu „svetiljka baca svetlost u krug, dok crni leptiri lete pravo u nju...” Preciznije, odgovor je da odgovora nema. Ili jesi, ili nisi.
Sve je počelo, kako reče pesnik iz susedne nam zemlje, muzikom i, ako može da se doda, oldtajmerom. Prvo je bila „opel olimpija”. Ona je pronašla mesto ne samo u životu Žike Jelića, svakodnevno ju je vozio tri godine, nego i u YU grupi. Ovekovečena je na omotu jednog od njihovih albuma: na haubi u sredini Žika, kraj leve ruke njegov brat Dragi Jelić, desno Raša Đelmaš, a ispod „olimpija”
Posle nekoliko godina podao sam mog „harlia” i pokajao se. Kupio ga je Slavko slikar i sam zaljubljen u motocikle. On je iznenada umro, a motocikl je nestao, niko nije znao kuda i kako. Ali ostala je mora da sam pogrešio kada sam ga otuđio, kao da sam izdao prijatelja. To me je godinama pritiskalo da sam rešio da počnem restauraciju drugog „harlia” koji je stajao u garaži.
- Jedan od njih sam vratio u život uz pomoć majstora Edike, njegov sin Dragan Spasojević i danas radi u očevoj radionici u ulici Milana Rakića. Za majstora Ediku, koji je i sam bio pravi bajker, nije bilo nikakvih tajni, kada je reč o starim motociklima, imao je znanje i zlatne ruke koje su mogle da naprave svaki deo. Posle nekoliko godina podao sam mog „harlia” i pokajao se. Kupio ga je Slavko slikar i sam zaljubljen u motocikle. On je iznenada umro, a motocikl je nestao, niko nije znao kuda i kako. Ali ostala je mora da sam pogrešio kada sam ga otuđio, kao da sam izdao prijatelja. To me je godinama pritiskalo da sam rešio da počnem restauraciju drugog „harlia” koji je stajao u garaži, mada sam u međuvremenu nabavio noviji, moćniji, brži, udobniji model iste marke, kakav ima i moj brat Dragi. Restauracija je, uz dragocenu pomoć Branislava Juranovića koji takođe ima zlatne ruke, trajala dve godine. Da se on nije ponudio da mi pomogne ko zna kada i kako bih uspeo da ga obnovim. Bio je to pravi poduhvat, neizvestan i skup. Posle restauracije dva automobila i motocikala odlično znam koje sve prepreke moraju da se savladaju da bi se taj posao uspešno priveo kraju. Na kaju smo, zajedničkim snagama, uspeli da ga dovedemo u staru formu. Retko ga vozim. Komplikovan je za vožnju i neprikladan za saobraćajne gužve kakve sada vladaju, ali je uvek pravo uživanje kada na njega sednem. Kada ste na motociklu to je drugačiji osećaj. Nas je trojica braće, Dragi i ja smo, da tako kažem, bajkeri. Srednji Radovan je druga priča. Kad god ga vozim uvek kaže „polako, pazi...” ne oseća se prijatno, ne znam zašto – kaže Žika Jelić.
Odgovor se možda krije u stihovima jednog od nezaboravnih hitova YU grupe koji kažu „svetiljka baca svetlost u krug, dok crni leptiri lete pravo u nju...” Preciznije, odgovor je da odgovora nema. Ili jesi, ili nisi.
Sve je počelo, kako reče pesnik iz susedne nam zemlje, muzikom i, ako može da se doda, oldtajmerom. Prvo je bila „opel olimpija”. Ona je pronašla mesto ne samo u životu Žike Jelića, svakodnevno ju je vozio tri godine, nego i u YU grupi. Ovekovečena je na omotu jednog od njihovih albuma: na haubi u sredini Žika, kraj leve ruke njegov brat Dragi Jelić, desno Raša Đelmaš, a ispod „olimpija”
Posle nekoliko godina podao sam mog „harlia” i pokajao se. Kupio ga je Slavko slikar i sam zaljubljen u motocikle. On je iznenada umro, a motocikl je nestao, niko nije znao kuda i kako. Ali ostala je mora da sam pogrešio kada sam ga otuđio, kao da sam izdao prijatelja. To me je godinama pritiskalo da sam rešio da počnem restauraciju drugog „harlia” koji je stajao u garaži.
Fotografije: M.Todorović
