Porsche Sport Driving School
ponedeljak, 07 februar 2011 12:28
TRKAČKI DUEL NA HUNGARORINGU
Boravak Valtera Rerla na „Poršeovoj sportskoj vozačkoj školi“ na Hungaroringu, iskoristio sam za malo takmičenje, a stari automobilski vuk je, na moje zadovoljstvo, svaki izazov prihvatio. Vožnja u gotovo trkačkom tempu bila je odlična prilika za upoznavanje sa sjajnim Poršeovim modelima na pravi način
Svakome ko iole poznaje moju takmičarsku karijeru, potpuno je jasno koliko sam emotivno vezan za vožnju Poršeovih modela. Još kada dobijem priliku da ih vozim na stazi koju volim i poznajem... Igrom slučaja, dogodilo se da sam u jako kratkom periodu dobio priliku da prisustvujem prezentaciji modela iz game proizvođača i Štutgarta, a u prošlom broju magazina TopSpeed mogli ste da čitate o mojim iskustvima vezanim za Porsche World Roadshow koji je održan u Rovinju. Kada sam stigao na pomenuti događaj, bio sam pomalo razočaran, jer na parkingu hotela, gde smo preuzimali test-automobile nije bilo ni jednog primerka iz „RS“, „GT3“ ili „GT2“ serije, koje sam očekivao, ali sam ubrzo od organizatora dobio i odgovor zašto je to tako – posle samo par nedelja, u planu je bilo održavanje poznate „Poršeove sportske vozačke škole“ na Hungaroringu, gde sam takođe planiran kao gost, pa mi je posle te informacije laknulo, zbog čega sam na miru mogao da uživam u čarima Istre, Rovinja i tartufa za volanima „kajena“ i „panamera“, pripremajući se za, slutio sam, lep trkački vikend na Hungaroringu...
Prijatno sam se iznenadio koliko su se automobili dobro ponašali na zahtevnoj "Miki Maus" stazi kakav je Hungaroring
Po ulasku u hale vratio mi se utisak koji sam stekao posle emisije prethodne večeri. Nailazim upravo na one goste kakve je najavio nemački komičar! Ipak, nije to utisak koji je preovladavao, jer, recimo, moj prvi susret sa eksponatima bila je slika neverovatnih oldtajmera koji su dovezeni na prodaju. Među automobilima koji su učestvovali na ovogogišnjoj trci “Mile milja”, skoro svih verzija Mercedesovih kupea, isticali su se pravi rariteti poput Bugatijevog “eb 110” ili “forda GT40”. Posle skoro jednočasovne šetnje po ovom raju za ljubitelje klasičnih lepotana, prešao sam u sledeću halu gde se nalaze neobični štandovi poput jednog sa izloženim uljima na platnu, ali sa isključivo automobilskim motivima, za ljubitelje ovakog vida likovne umetnosti.
Nedaleko odatle, našao se još neobičniji štand, za popravku modela i automobila, i za eventualni “tjuning” igračaka. Naime, svi posetioci Salona, mogli su da donesu svoje autiće sa oštećenom farbom i dok su obilazili hale, “majstori” bi ih podmladili “erbrašem”.
Pogađate, nisam se obradovao novoj lokaciji samo zbog „voznog parka“ ili male kilomeraže do nama najbliže staze Formule jedan. Za pistu u Mođorodu vežu me divne uspomene za nastup u „Porše Super kupu“, pa mi je uvek drago kada mogu da se vratim na mesto gde sam uvek bio raspoložen za vožnju zbog prisustva prijatelja i velikog broja navijača iz Srbije.
Od 1997. godine i vremena kada sam osvajao pol-poziciju, Hungaroring se dosta promenio i prilično je modernizovan u svakog segmentu – od samog profila staze, preko infrastrukture i mera bezbednosti, zbog čega predstavlja dobru lokaciju i za događaje poput „Poršeove sportske vozačke škole“, koja je ovog puta bila nešto posebnija, s obzirom da je specijalni gost čitave manifestacije bio proslavljeni nemački automobilski as, reli legenda, Valter Rerl. Organizator je zvanice na ovom događaju podelio u tri grupe, koje su se tokom dana na stazi rotirale, a u svakoj grupi bilo je desetak novinara.
Prva grupa, u kojoj sam se i ja nalazio, za početak je prisustvovala prezentaciji sistema „launč kontrola“ na automobilima „911 turbo S“, koji su bili opremljeni PDK menjačima. S obzirom da sam bio zagrejan za izlazak na stazu, mislio sam da neću nešto pomno pratiti prezentaciju, ali ispostavilo se da je upoznavanje sa ovim sistemom prilično zanimljivo jer je bio dosta drugačiji od „launč kontrola“ kojeg sam „nekada davno“ upoznao na BMW-u „M3“ koji ga je „trošio“ i nije omogućavao korišćenje u svakom trenutku. Na poslednjoj generaciji „poršea“ to je moguće, jer ga je moguće koristiti u svakom momentu, recimo na semaforima. Računarska jedinica sjajno prenosi snagu, tako da se automobil prilikom polaska uopšte ne „potpisuje“ već munjevito kreće kao iz lansirne rampe. Uporedio bih ga sa sistemom na „ferariju 458“ kojeg sam skoro testirao, s tim što mi se čini da za razliku od Ferarija, verovatno zbog pogona na svim točkovima, kod Poršea je sve mnogo efektnije...
Od velike koristi mi je bilo što sam se sa automobilom upoznao na stazi koji poznajem, a tako sam, uostalom, i nadomestio razliku
u odnosu na Rerla i njegov "GT2 RS", koji ipak nije na Hungaroringu proveo toliko vremena
Druga stanica za našu grupu predstavljalo je ono što sam i iščekivao – izlazak na stazu. Našao sam se u „konvoju“ automobila, za volanom modela „911 turbo S kabrio“, a predvodio nas je instruktor, koji je zbog lagane kiše koja je čitavo vreme padala, odlučio da nas za prvo vreme drži u grupi. U jednom momentu, usledila je vožnja od deset krugova, tokom koje je deset automobila na stazi menjalo mesta u koloni, kada mi se, verovali ili ne, najviše svidelo poslednje mesto! Razlog je bio jednostavan, jer sam u toj situaciji mogao maksimalno da usporim, pustim kolonu da odmakne, a onda, barem kroz nekoliko krivina dok ih ponovo ne stignem, uživam u oštrijoj vožnji „poršea“. Model „911 turbo S“ pokazao je da poseduje odlično ogibljenje, jer je tvrd i okretan, ali nisam ni ja preterivao, s obzirom da sam zbog kiše izbegavao vožnju „na ivici“, tačnije preko ivičnjaka koji su bili prilično klizavi. Dok smo vozili u koloni nešto bržim tempom, učinilo mi se da instruktor ne poznaje dovoljno stazu, ali s obzirom da je radio-vezom čitavo vreme pričao, stekao sam utisak da je dao dosta korisnih informacija vezanih za automobil, zbog čega se možda nije maksimalno ni skoncentrisao na vožnju. Pokušao je i da da neka uputstva vezana za stazu, tokom kojih sam ja bio najviše kritikovan, jer se njegovih „naredbi“ uopšte nisam držao. Kako sam i mogao kada sam morao da se pripremim za treći i najvažniji deo dana na Hungaroringu...
Poslednja stanica za našu grupu bio je pit-vol Hungaroringa, gde nas je sačekao glavom i bradom Valter Rerl. Dovoljno zagrejan od prethodne vožnje, jedva sam čekao da ponovo sednemo za volane, ali je malo razočarenje bilo to što sam se ponovo našao u „turbo S-u“, ovoga puta kupeu, dok je naš domaćin predvodio kolonu u „kareri GT2“. Ovoga puta, imali smo i suvozače, a, pošto sam se našao odmah iz Rerla, odlučio sam se za malu provokaciju u vidu ablendovanja i podizanje tempa, što je stari as očigledno sa zadovoljstvom prihvatio, pa smo se vrlo brzo našli u ritmu kojeg su saputnici u „poršeu“, smenjujući se na suvozačkom mestu tokom naše vožnje, u početku sa raudraganošću prihvatali, mada je pred kraj bilo i vriske i očajničkog držanja za rukohvate. Kako je odmicalo vreme, rastao je i adrenalin i tempo, a s obzirom da je moj automobil bio opremljen manuelnim menjačem, mislima sam se vratio u 1997. godinu, pa iako u slabijem modelu, bez problema sam držao priključak, koristeći između ostalog činjenicu što Hungaroring poznajem kao svoj džep. Znam da smo u zanosu pomalo i preterali, ali ne verujem da je bilo ko, ko je pratio našu vožnju posle toga bio nezadovoljan.
Jedina je šteta što smo bili na serijskim gumama, ali prijatno sam se iznenadio koliko su se automobili dobro ponašali na zahtevnoj, „miki maus“ stazi, kakav je Hungaroring.
Čak i moj automobil sa pogonom na svim točkovima ponašao se kao rasni sportista sa zadnjom vučom. Menjač je imao kraći hod i odlično se „šaltovao“, a uverio sam se i da je automobil odlično izbalansiran što se tiče tvrdoće amortizera, jer ne skače i prilično je upravljiv.
Od velike koristi mi je bilo što sam se sa automobilom upoznao na stazi koju poznajem, a tako sam, uostalom i nadomestio razliku u odnosu na Rerla i njegov „GT2“, koji ipak nije na Hungaroringu proveo toliko vremena.
Na kraju, našli smo se zajedno u kabini „njegovog“ „GT2 RS-a“, jer sam stekao utisak da je moj nasmejani i raspoloženi „predvodnik“ i prva zvezda ovog događaja, poželeo da me impresionira. Ono što je postigao su moje impresije vezane za „GT2 RS“, jer, bez obzira što sam bio na suvozačkom mestu odakle je jako teško dati pravu ocenu, performansama u koje sam imao prilike da se uverim, čini mi se da je ovaj model najpribližniji pravom trkačkom automobilu i osećaju kojeg dobijete kada se nađete u kokpitu.
Sličnom onome kojeg sam ja imao na trkama „Porše Super kupa“, posebno na Hungaroringu, gde želim da se što pre ponovo vratim, u nekom što rasnijem trkaču...
A.Kulundžić
Fotografije: Porsche/Deckbar
